AzilSrbija Centar za zaštitu i pomoć tražiocima azila
Tabanovci, 27.januar – Reka migranata se još uvek kre?e sa juga ka severu – iz Gr?ke, preko Makedonije i Srbije, ka Nema?koj. No, stvari su po?ele da se menjaju i na tom putu se ve? pojavljuju prepreke za mnoge izbeglice.
„Makedonija ne može biti tampon-zona ili spoljna granica EU, to bi bila velika greška“ kaže Jasmin Redžepi iz humanitarne organizacije Legis u Skoplju. To bi bilo mogu?e samo ako bi zemlja bila primljena u NATO i EU. Osim toga, dodaje, u zemlji postoji velika netrpeljivost prema strancima: „Kada bi izbeglice zaista morale da ostanu ovde u kampovima, brzo bi došlo do nemilih scena kao ranije – pre nego što je njihov tranzit bio dobro organizovan.“
Makedonska vlada, doduše, nije baš protiv te ideje, no to je za Redžepija pogrešna strategija: „Ne možemo sada iz lakomosti na novac – ili zbog želje da se približimo EU – preuzmemo zadatak kojim bi zapravo trebalo da se bavi Gr?ka. Gr?ka je spoljna granica EU, a ne Makedonija“. A štafetna trka preko Balkanske rute još funkcioniše, kao što je to slu?aj od prošle jeseni.
Ograda se podiže
U ponedeljak je kod Idomenija u Gr?koj jedna mala grupa Sirijaca prešla granicu sa Makedonijom, posle jednog dana ?ekanja. Samir iz Alepa i njegovi sapatnici imali su sre?e: pre vikenda, Makedonija je privremeno zatvorila grani?nu ogradu – jer je Austrija najavila da ?e uvesti gornju granicu za broj izbeglica. U ?ev?eliji je, uz pomo? Ma?arske, ve? podignuto nekoliko kilometara ograde na granici sa Gr?kom, a granica bi postepeno trebalo da se sasvim zatvori.
A onda bi pograni?ne jedinice iz zemalja EU mogle da do?u i pomognu da se izbeglice onemogu?e da napuštaju Gr?ku – tako su to bar zamislili ministri unutrašnjih poslova EU. Jedna delegacija iz Brisela je upravo u Skoplju, ali ne?e da daje intervjue o razgovorima sa makedonskom vladom. Do sada su na granici sa Gr?kom pomagali samo ma?arski vojnici.
Do sada je bilo kako treba na Balkanskoj ruti
Samir iz Alepa i njegovi prijatelji su uspeli da pro?u – postupak je bio rutinski: pokazali su svoje papire iz Gr?ke, ušli su u jedan voz i prošli kroz Makedoniju. ?etiri sata kasnije, stigli su u tranzitni kamp Tabanovce na granici sa Srbijom. Tranzit preko Balkana te?e i dalje. Na organizovanom „ilegalnom grani?nom prelazu“ u Srbiju jedan pomaga? je izbrojao oko 1.200 pridošlica, i rekao da ?e ih do ve?eri biti ukupno 2.000.
Tokom jeseni je UNHCR opremio kamp velikim šatorima koji se greju i montirao toaletni blok i pultove za izdavanje hrane. Izbeglicama je preko no?i toplo. Ima i ?ebadi, vre?a za spavanje, pa i rezervnih cipela i toplih jakni. Pomaga?i se staraju o ženama i deci.
Tabanovce je puno dece: izgleda da sa zara?enih podru?ja u Siriji i Iraku trenutno dolaze samo porodice. Dvogodišnjaci tapkaju pored majki koje drže za ruku, jedan otac ?u?i na peronu sa svojom bebom starom ?etiri nedelje – umotanom u ?ebe. Na sve strane se vide takve slike. Sva ve?a deca moraju sama da pre?u dva kilometra ni?ije zemlje do kontrolnog punkta na srpskoj granici. Tu i tamo poneko dete zapla?e, ali ve?ina mališana stoi?ki gazi po blatu.
„Ne znamo ništa o politi?kom sporu“
Samir je preko interneta saznao za doga?aje u Kelnu tokom novogodišnje no?i. Ali, ne zna ništa o planovima Evropske unije o eventualnom skorom zatvaranju granica. „Ako su neke izbeglice uradile nešto loše, treba ih oterati“, kaže, „ali zašto bi svi bili kažnjeni?“ Osim toga, ?uo je da su to bili Marokanci, a ne Sirijci.
On dodaje da ne može da zamisli da ?e ostati u tranzitnom kampu u Makedoniji kada Balkanska ruta bude zatvorena. „Ovde za nas nema ni?ega“. On želi u Nema?ku, kao i ostali koji se nalaze na peronu u Tabanovcu. Kada su ?uli nas novinare kako razgovaramo, povikali su: „Alemanija, Alemanija!“
I Samir je imao dramati?no iskustvo. Kada je prelazio iz Turske u Gr?ku, video je kako tone gumeni ?amac – tom prilikom se udavilo 20 izbeglica. „Tonuo je vrlo polako, oko 20 minuta, i nikoga iz obalske straže nije bilo blizu da pomogne. To je bio najgori deo putovanja; kasnije se sve odvijalo dobro. Me?u ljudima iz voza je mnogo Sirijaca i mnogo Kurda, ali i pripadnika drugih naroda: „Ima i nekih koji su kupili lažne papire. Ne znam odakle su… neke policija na?e, neke – ne“. Nikakvo ?udo: kontrole su površne, ovde policajci ne mogu da prepoznaju lažne putne isprave.
Poslednja stanica za Libijce (i mnoge druge)
U jednom ?ošku sede dva mladi?a iz Libije. Za Bilala i njegovog prijatelja Sufijana, ovo je poslednja stanica putovanja. Kada su pre dva meseca napustili Tobruk, nisu znali da ?e Makedonija dozvoljavati prolazak još samo Sirijcima, Ira?anima i Avganistancima. Preko gr?ke granice su ih prebacili krijum?ari. Ali sada su njih dvojica deprimirani, jer ve? nedeljama ovde tavore: „Ne znamo kuda bismo otišli“. Prošle no?i je jedan Libijac pokušao da se probije kroz šumu do srpske granice. „Ali, policija ga je uhapsila“, kaže Bilal.
On dodaje da ovde ima previše policije, i da bi preko „zelene granice“ možda moglo da se pre?e ali mnogo dalje od mesta na kome se nalazimo. No, to je prili?no neprohodno zemljište, a njih dvojica nemaju više novca. U šatoru UNHCR je bar toplo i ima šta da se pojede. Ova dva Libijca su u prili?no bezizlaznoj situaciji: ako ne uspeju da nabave novac da plate krijum?are, osta?e ovde, u Makedoniji, na ni?ijoj zemlji.
