AzilSrbija Centar za zaštitu i pomoć tražiocima azila
Tabanovci, 27.januar – Reka migranata se još uvek kreće sa juga ka severu – iz Grčke, preko Makedonije i Srbije, ka Nemačkoj. No, stvari su počele da se menjaju i na tom putu se već pojavljuju prepreke za mnoge izbeglice.
„Makedonija ne može biti tampon-zona ili spoljna granica EU, to bi bila velika greška“ kaže Jasmin Redžepi iz humanitarne organizacije Legis u Skoplju. To bi bilo moguće samo ako bi zemlja bila primljena u NATO i EU. Osim toga, dodaje, u zemlji postoji velika netrpeljivost prema strancima: „Kada bi izbeglice zaista morale da ostanu ovde u kampovima, brzo bi došlo do nemilih scena kao ranije – pre nego što je njihov tranzit bio dobro organizovan.“
Makedonska vlada, doduše, nije baš protiv te ideje, no to je za Redžepija pogrešna strategija: „Ne možemo sada da iz lakomosti na novac – ili zbog želje da se približimo EU – preuzmemo zadatak kojim bi zapravo trebalo da se bavi Grčka. Grčka je spoljna granica EU, a ne Makedonija“. A štafetna trka preko Balkanske rute još funkcioniše, kao što je to slučaj od prošle jeseni.
Ograda se podiže
U ponedeljak je kod Idomenija u Grčkoj jedna mala grupa Sirijaca prešla granicu sa Makedonijom, posle jednog dana čekanja. Samir iz Alepa i njegovi sapatnici imali su sreće: pre vikenda, Makedonija je privremeno zatvorila graničnu ogradu – jer je Austrija najavila da će uvesti gornju granicu za broj izbeglica. U Đevđeliji je, uz pomoć Mađarske, već podignuto nekoliko kilometara ograde na granici sa Grčkom, a granica bi postepeno trebalo da se sasvim zatvori.
A onda bi pogranične jedinice iz zemalja EU mogle da dođu i pomognu da se izbeglice onemoguće da napuštaju Grčku – tako su to bar zamislili ministri unutrašnjih poslova EU. Jedna delegacija iz Brisela je upravo u Skoplju, ali neće da daje intervjue o razgovorima sa makedonskom vladom. Do sada su na granici sa Grčkom pomagali samo mađarski vojnici.
Do sada je bilo kako treba na Balkanskoj ruti
Samir iz Alepa i njegovi prijatelji su uspeli da prođu – postupak je bio rutinski: pokazali su svoje papire iz Grčke, ušli su u jedan voz i prošli kroz Makedoniju. Četiri sata kasnije, stigli su u tranzitni kamp Tabanovce na granici sa Srbijom. Tranzit preko Balkana teče i dalje. Na organizovanom „ilegalnom graničnom prelazu“ u Srbiju jedan pomagač je izbrojao oko 1.200 pridošlica, i rekao da će ih do večeri biti ukupno 2.000.
Tokom jeseni je UNHCR opremio kamp velikim šatorima koji se greju i montirao toaletni blok i pultove za izdavanje hrane. Izbeglicama je preko noći toplo. Ima i ćebadi, vreća za spavanje, pa i rezervnih cipela i toplih jakni. Pomagači se staraju o ženama i deci.
Tabanovce je puno dece: izgleda da sa zaraćenih područja u Siriji i Iraku trenutno dolaze samo porodice. Dvogodišnjaci tapkaju pored majki koje drže za ruku, jedan otac čuči na peronu sa svojom bebom starom četiri nedelje – umotanom u ćebe. Na sve strane se vide takve slike. Sva veća deca moraju sama da pređu dva kilometra ničije zemlje do kontrolnog punkta na srpskoj granici. Tu i tamo poneko dete zaplače, ali većina mališana stojički gazi po blatu.
„Ne znamo ništa o političkom sporu“
Samir je preko interneta saznao za događaje u Kelnu tokom novogodišnje noći. Ali, ne zna ništa o planovima Evropske unije o eventualnom skorom zatvaranju granica. „Ako su neke izbeglice uradile nešto loše, treba ih oterati“, kaže, „ali zašto bi svi bili kažnjeni?“ Osim toga, čuo je da su to bili Marokanci, a ne Sirijci.
On dodaje da ne može da zamisli da će ostati u tranzitnom kampu u Makedoniji kada Balkanska ruta bude zatvorena. „Ovde za nas nema ničega“. On želi u Nemačku, kao i ostali koji se nalaze na peronu u Tabanovcu. Kada su čuli nas novinare kako razgovaramo, povikali su: „Alemanija, Alemanija!“
I Samir je imao dramatično iskustvo. Kada je prelazio iz Turske u Grčku, video je kako tone gumeni čamac – tom prilikom se udavilo 20 izbeglica. „Tonuo je vrlo polako, oko 20 minuta, i nikoga iz obalske straže nije bilo blizu da pomogne. To je bio najgori deo putovanja; kasnije se sve odvijalo dobro. Među ljudima iz voza je mnogo Sirijaca i mnogo Kurda, ali i pripadnika drugih naroda: „Ima i nekih koji su kupili lažne papire. Ne znam odakle su… neke policija nađe, neke – ne“. Nikakvo čudo: kontrole su površne, ovde policajci ne mogu da prepoznaju lažne putne isprave.
Poslednja stanica za Libijce (i mnoge druge)
U jednom ćošku sede dva mladića iz Libije. Za Bilala i njegovog prijatelja Sufijana, ovo je poslednja stanica putovanja. Kada su pre dva meseca napustili Tobruk, nisu znali da će Makedonija dozvoljavati prolazak još samo Sirijcima, Iračanima i Avganistancima. Preko grčke granice su ih prebacili krijumčari. Ali sada su njih dvojica deprimirani, jer već nedeljama ovde tavore: „Ne znamo kuda bismo otišli“. Prošle noći je jedan Libijac pokušao da se probije kroz šumu do srpske granice. „Ali, policija ga je uhapsila“, kaže Bilal.
On dodaje da ovde ima previše policije, i da bi preko „zelene granice“ možda moglo da se pređe ali mnogo dalje od mesta na kome se nalazimo. No, to je prilično neprohodno zemljište, a njih dvojica nemaju više novca. U šatoru UNHCR je bar toplo i ima šta da se pojede. Ova dva Libijca su u prilično bezizlaznoj situaciji: ako ne uspeju da nabave novac da plate krijumčare, ostaće ovde, u Makedoniji, na ničijoj zemlji.
