Izvor: Nova S
Foto: Nova S
Video: Nova S

Beograd, 21. decembar 2025. godine – Radnicima iz Nepala koji rade u fabrici „Stellantis” u Kragujevcu savetovano je da se, zbog animoziteta dela lokalnog stanovništva, u većim gradovima idu do posla i sa posla  kući. Nedavni protest protiv nepalskih radnika otvorio je pitanje porasta ksenofobije, koja je dodatno bila pojačana lažnom objavom na društvenim mrežama da su strani radnici silovali maloletnicu u tom gradu, što je policija zvanično demantovala.

Postavlja se pitanje kako smo od društva koje je pre desetak godina izbeglice iz Sirije prihvatilo raširenih ruku došli do toga da nam smetaju radnici iz inostranstva. Тim povodom, Radoš Đurović, direktor uprave Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila je gostovao na televiziji Nova S.

Radoš Đurović istakao je da ga dešavanja u Kragujevcu nisu iznenadila i da smatra da ksenofobija u Srbiji nije značajno porasla u poređenju sa nekim zemljama zapadne Evrope. U Srbiji su stvari i dalje u velikoj meri drugačije, postoji dosta razumevanja za ljude koji dolaze ovde, pre svega za izbeglice i iregularne migrante. „Međutim, kada je reč o stranim radnicima, postoji izvesna zabrinutost među građanima: da li će ti radnici ostati, da li će oduzimati radna mesta, da li će ugroziti postojeći način života i kako će teći njihova integracija. To su pitanja za koja se može očekivati da će izazivati tenzije “, rekao je Đurović. Dešavanja u Kragujevcu, smatra direktor Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila, predstavljaju iskrenu reakciju građana, podstaknutu strahom. Građani su primetili veliki broj stranaca na malom prostoru, koji ne učestvuju u interakciji sa lokalnom zajednicom. Moguće je da građanima nije dovoljno objašnjeno kako će sve to izgledati i koliko će stranih radnika boraviti u manjim prigradskim naseljima Kragujevca.

Radoš Đurović naglašava da se za kratko vreme imigracija u Srbiji dešava vrlo brzo i intenzivno, što je čak i presedan u odnosu na mnogi druge zemlje Zapada. “Od 2022. godine u Srbiji imamo intenzivnu imigraciju, što predstavlja jako kratko vreme za bilo koga da reaguje na adekvatan i efikasan način i potrebno je da se ovakvi nesporazumni strahovi kod nas dalje suzbiju, da se oni adresiraju na adekvatan način i da se komunicira sa javnošću”. Đurović ističe da je potrebno da imamo razređen plan svih mera, između ostalog i kako da blagovremeno u javnosti građanima predočimo šta su sve izazovi koji nosi ovo društvo.  Srbija do 2050. godine, sa ovakvom demografskom slikom i našom emigracijom, teško da može da funkcioniše kao društvo, što prestavlja vrlo ozbiljnu situaciju. “Bez uvođenja strane radne snagi i bez unapređenja demografske slike mi ne možemo da računamo da ćemo da funkcionišemo do 2050. godine. Neophodno je da se rađaju ljudi da biste vi mogli da držite kontinuiran rast i produktivnost u svakom smislu. U tom smislu imigracija je neophodna, nasušna potreba, svidelo se to nama ili ne. To treba da se iskomunicira jasno u javnosti, jer kada vi znate da je to tako i da posle toga stvari ne mogu da se poprave, onda vam je jasno da i dovođenje stranih radnika jeste neophodna mera. Kada se dovode strani radnici, proces mora biti transparentan u lokalnoj sredini”.

Odgovarajući na pitanje kako smo od društva koje je 2014. godine izbeglice iz Sirije dočekalo raširenih ruku došli do toga da nam smetaju radnici iz inostranstva, Radoš Đurović smatra da je mnogo okolnosti uticalo na to. Ističe da je nama patnja ljudi koji beže od rata i progona veoma bliska. Kolektivno iskustvo ratova i izbeglištva duboko je urezano u svest ljudi u Srbiji. „Kada su migranti tada dolazili, reakcija građana bila je izrazito humana, i to tokom godinu, godinu i po dana. Ljudi su zvali, dolazili, stupali su u kontakt sa ljudima oko parkova i duž njihove rute kroz Srbiju. Davali su im pomoć i donosili im vodu, hranu i odeću. To je bio odraz humanosti, na kojem je trebalo da se gradi. Međutim, nisu usledile intervencije država da isprate taj napor građana, koji sam po sebi nije mogao biti dugotrajan. Migracije su vrlo brzo, na nivou cele Evrope, počele da se posmatraju kao problem“. Situacija u Srbiji je ipak specifična. Humanost je i dalje bila isticana u javnom prostoru. Međutim, pojedini incidenti i negativne reakcije nastaju, između ostalog, zbog iznenadne i brze imigracije, bez adekvatne komunikacije nadležnih institucija prema građanima. U takvim situacijama se uvek pojavi neko ko taj strah iskoristi, neka interesna ili politička grupa, ili pogura taj problem. Takve situacije smo već imali.  „U Banji Koviljači i Bogovađi, još od 2010, 2011. i 2012. godine, pa sve do 2014. postojali su pokušaji da se proguraju antiizbeglički narativi, uz organizovane proteste koji nikada nisu bili spontani. Uglavnom su ih organizovale vladajuće političke strukture u opštinama ili interesne grupe koje su pokušavale da na predrasudama ostvare svoje ciljeve. Sad, ova situacija u  Kragujevac je drugačija u tom smislu što građani nisu informisani, uplašeni su, strahuju sada da kada dođu radnici, a ne migranti, da se radi onda o tome da neko njima oduzima posao“.

“U kakve zapravo uslove rada dolaze migranti u Srbiju? Da li je Srbija kao zemlja dopustila da ti uslovi zapravo budu  jako loši? Kakvi su uslovi u migranskim centrima?”

Direktor uprave Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila navodi da oko 60% građana Srbije pokazuje razumevanje prema izbeglicama kada dolaze, pa čak i prema mogućnosti da oni ostanu, upravo zato što se prepoznaje da beže od rata, da su u potrebi i da im je potrebna pomoć. Međutim, kada govorimo o radnim migrantima, situacija je znatno drugačija. Samo oko 30% građana ima razumevanje za dolazak radnih migranata. Postoji strah da dolazak radne imigracije može ugroziti domaće stanovništvo – da ljudi ostanu bez posla, da im se smanji životni standard, da budu zamenjeni jeftinijom radnom snagom i da na kraju budu primorani da sami emigriraju. Upravo zbog toga neophodan je ozbiljan i dugoročan sistemski rad, kao i zaštita domaćih radnika, kako bi se u budućnosti unapredila tolerancija i prihvatanje dolaska stranih radnika.

Prošle godine je, prema procenama, u Srbiji boravilo oko 100.000 stranih radnika. To je već sada veliki broj, a vrlo je verovatno da će se on u budućnosti dodatno povećavati. Od 2024. godine sistem je prilagođen tako da se kroz izdavanje jedinstvenih radnih i boravišnih dozvola olakša dolazak stranaca u Srbiju po osnovu rada.

Radoš Đurović navodi da je utisak Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila sa terena da postoji veliki prostor za zloupotrebe. “Susrećemo se i sa radnicima koji imaju probleme i koji se žale se na radnu eksploataciju, na uslove u kojima žive i rade. Tu je jedan veliki prostor za poslodavca ili agencije za zapošljavanje da se bavi sivom zonom i da u tom prostoru mogu da uređuje odnos sa radnicima kako žele“.  Ističe da su posebno problematična pitanja smeštaja, radnog vremena i odnosa između poslodavca i radnika. Vrlo često se ta granica prekoračuje tako što se radnici uslovljavaju da rade duže nego što je dogovoreno, ne dobijaju ugovor, oduzimaju im se pasoši ili druge putne isprave, drže se u zavisnom položaju, pa čak i „ustupaju“ drugim poslodavcima. Sve su to, prema važećim propisima, kažnjiva ponašanja. Međutim, u praksi je teško odmah ući u trag takvim zloupotrebama. Čini se da zbog urgentne potrebe za radnom snagom sistem još uvek ne reaguje dovoljno efikasno kako bi se ovakve pojave sprečile. Nalazimo se u inicijalnoj fazi radne imigracije i pravila, kao i problemi, tek sada postaju jasni. Međutim, važno je naglasiti da problem prekoračenja granice i ugrožavanja prava stranih radnika nije vezan samo za velike kompanije, poput Ling Longa, već svuda.

“Da li su Rusi i Ukrajinci imali drugačiji status i da li su dočekivani kao potpuno drugačiji tip migranata, imajući u vidu i njihove finansijske mogućnosti?“

Đurović navodi da i  tu imamo jednu složenu situaciju. Ukrajinci, kada dolaze u Srbiju, ne nalaze se u naročito povoljnom položaju. Iako odmah dobijaju privremenu zaštitu, njihov put ka integraciji, posebno na tržište rada, izuzetno je trnovit i ne može se govoriti o bilo kakvom privilegovanom položaju. Kada je reč o ruskim državljanima, oni koji dolaze sa određenim finansijskim sredstvima uspevaju da se snađu. Međutim, oni koji nemaju novca često su primorani da nakon mesec dana napuste zemlju, da se stalno vraćaju i izlaze iz Srbije kroz takozvani „visa run“, kako bi mogli da ostanu.

Radoš Đurović zaključuje da nijednoj migrantskoj grupi sistem ne obezbeđuje u potpunosti sve što je potrebno. Većina je, u velikoj meri, prepuštena sama sebi da se snalazi. Posebno su ranjivi strani radnici iz Azije i Afrike. Njihova ranjivost proizlazi iz nepoznavanja jezika i kulture, iz navike da trpe loše uslove, ali i iz straha od povratka u zemlje porekla. Upravo zbog toga oni su često spremni da prihvate i situacije koje predstavljaju radnu eksploataciju.

Celu emisiju možete pogledati na sledećem linku: https://www.youtube.com/watch?v=2LnTNOatAoc