AzilSrbija Centar za zaštitu i pomoć tražiocima azila
Beograd,29. novembar – Hiljade izbeglica je zaglavljeno u Srbiji – napred ne mogu, nazad ne?e. Zvani?no, kampovi su ure?eni i dovoljni da prime sve. Nezvani?no, u centre se ulazi teško, a dešavaju se i nenajavljene deportacije u Makedoniju.
„Koliko imaš godina?” „Petnaest.” „Putuješ sam?” „Da, sam.“ „Niko ti nije ponudio zaštitu?“ „Ne. Niko.“ „Imaš li porodicu u Nema?koj ili negde drugde?“ „Ne, nikog. Porodica me je ovde i poslala. Znate uslove u Avganistanu. Tamo sam išao u školu, a otac mi je poljoprivrednik. Zato me je poslao u Evropu, da promenim život, da ne postanem farmer kao on.”
Sohel je sitan de?ak, pubertetski br?i?i poput pau?ine i o?i koje su previše videle. Sohel je jedan od desetak hiljada ljudi koji su u zbegu ka Zapadnoj Evropi ostali zaglavljeni u Srbiji, da tu izguraju etapu o?aja, ne znaju?i ho?e li ikad mo?i dalje ili ?e morati nazad. Sohel, me?utim, nije jedan od pobrojanih sedam hiljada u kampovima države Srbije, iako je maloletnik koji putuje sam.
Umesto toga dane i no?i provodi u oronulom skladištu izme?u železni?ke i autobuske stanice u Beogradu, dugoj ciglenoj zgradi što sada oštro zaudara na mokra?u, plastiku kojom se održavaju logorske vatre i znoj neokupanih tela. Na jednom mestu iz cevi lije ledena voda, napolju se na šiblju suši iznošena ode?a. Me?u naslagama sme?a ljudi su postavili grede i daske, kako bi ome?ili svoju teritoriju. Neki spavaju pod vašljivim ?ebadima, drugi se mole, kuvaju u olupanim šerpicama, gledaju mapu Balkana, pevuše, ?ute, rade nešto, ne rade ništa. „Ovde zapravo nije mogu?e živeti, ali to je jedino što imamo“, kaže Sohel.
Dva puta napred
Kako stoje stvari posle tolikih nevolja pre?enih granica i? Iz srpskog limba napred teoretski vode samo dva puta. Sohel bi mogao da se prijavi, smesti u neki izbegli?ki centar, i ima ludu sre?u da posle nekoliko mu?nih meseci ?ekanja dobije zeleno svetlo Ma?ara da pre?e granicu. Zvani?no Ma?arska pušta svega dvadesetak ljudi dnevno po svom naho?enju – sa liste koju im dostavi Srbija. „Utisak je da je to samo kupovina vremena, da se ljudi umire, ostanu ovde i imaju neku nadu da ?e pro?i. S tim što postoji ogroman broj maloletnika bez pratnje koji nemaju šanse da do?u na red. Ma?ari individualce u odnosu na porodice puštaju jako malo“, pri?a za DW jedan sagovornik koji poslom obilazi kampove i odli?no je upu?en u situaciju.
No postoji važniji razlog što ljudi u hangaru i po parkovima radije žive u pasjim uslovima nego u prepunim, ali ipak suvim i toplim kampovima. Izbeglice, ?ak i ako im policija izda potrebne potvrde, ne mogu da biraju kuda ?e – a ve?ina bi htela smeštaj u Krnja?i. Centri u Bujanovcu ili Bogova?i kao i neki drugi izgledaju sasvim pristojno. Ipak, prema re?ima više izbeglica i aktivista nevladinih organizacija sa kojima je razgovarao DW, vlasti naj?eš?e šalju ljude u kamp u Preševu. Policija je nekoliko puta dolazila u beogradski hangar i no?u odvozila ljude na jug. A Preševo, to je za Sohela i drugove no?na mora: „?uli smo da te, kada odeš tamo, deportuju u Makedoniju. Prijateljima se to ve? desilo“, kaže mladi?. Vlast zvani?no ne govori o deportacijama.
„Preševo je definitivno centar ograni?enog kretanja. Koristi se izgovor da je to zbog telesnih vaši i šuge koji tamo vladaju i ljudi ne mogu da iza?u iz tog centra“, kaže Radoš ?urovi?, direktor Centra za zaštitu i pomo? tražiocima azila. „Ni šuga ni vaši nisu razlog da nekome ograni?ite kretanje i to ne smete ?ak ni po Ustavu Republike Srbije.“ ?urovi? je omiljeni sagovornik beogradskih novinara kada se radi o izbegli?koj krizi, i to ne samo jer odli?no zna o ?emu govori. On je, naime, jedan od poslednjih koji su još spremni da prozbore re? kritike na ra?un zvani?ne izbegli?ke politike. Ostali su se mahom u?utali po?etkom meseca kada im je država zabranila da pomažu migrantima u centru Beograda pod pretnjom da ?e ostati bez dozvole za rad i pristupa izbegli?kim kampovima.
Sklanjanje ljudi sa ulice – tako taktiku naziva komesar za izbeglice Vladimir Cuci?. Smatra da je prvi korak na?injen zabranom deljenja hrane i ode?e u parkovima, ali i da bi neformalne bivke trebalo rasformirati: „Na?in na koji se to spre?ava je oduvek bio jednostavan, na?in na koji su to Ma?ari spre?ili u Budimpešti na železni?koj stanici, na koji je Idomeni raseljen, na koji je u Kaleu sklonjena cela Džungla. Prvi korak je da se svi ovi migranti sklone sa beogradskih ulica i krenu prema centrima“, rekao je Cuci? nedavno medijima.
Za Radoša ?urovi?a je to dokaz više da se nešto dramati?no promenilo. „Javnost, bombardovana takvim izjavama, po?inje polako da menja stav, da veruje da ovi ljudi žele da se smrzavaju napolju pre nego da odu u navodno izuzetne uslove koji im se nude u kampovima.” Kao imperfekat deluje leto prošle godine kada je premijer Vu?i? nasmejan obišao izbeglice u parku kod dolaznog perona autobuske stanice. Sada su tamo zelene površine uzorane i ogra?ene, kako niko na njih ne bi mogao. Empatija, kvarljiva roba, nije prerasla u sistem koji bi pomogao svim nesre?nicima. „Srbija problem rešava na nestru?an na?in – time što ne pove?ava kapacitete, otežava celu pri?u i menja odnos javnosti. Me?utim, time se problem ne?e rešiti. ?ak i kada imate vojsku i policiju na granicama, vi samo navodite vodu na vodenicu krijum?ara“, kaže ?urovi?.
Biznis ne prestaje
Što nas dovodi do drugog na?ina da se, makar u teoriji, iz ladice zvane Srbija iza?e ka severu ili zapadu, u Evropsku uniju – ilegalno. „Ho?u u Francusku, Italiju ili Nema?ku, bilo gde“, kaže Zešan Kan, 22, Pakistanac iz Pešavara. Na glavi zimska kapa sa stilizovanim natpisom Iron Maiden, iza njega, na zar?alim plehanim vratima hangara, grafit Open the borders of Hungary. „Granica je zatvorena, pa mnoge izbeglice ostaju ovde. Policija hvata izbeglice, huška pse, oni odgrizaju prste, ruke. To je u Ma?arskoj, ali i Hrvatskoj. Mog prijatelja su uhvatili u Hrvatskoj, uzeli mu novac i mobilni telefon“, kaže Zešan. Kao i svi ovde, razmišlja da krene ka nekoj od granica i okuša sre?u no?u, preko mra?nih ledina. Za krijum?are nema para.
Ali krijum?ara itekako ima. Ne tezgare više ispred stanice, neupu?enima nije lako da ih uo?e, pre svega zato što šalju regrutere me?u izbeglice. Nude prolaz ka Nema?koj, cenovnik je šaren. Više izvora jedino potvr?uje da su migranti za dolazak iz Makedonije u Srbiju pla?ali 300 do 500 evra. Naš sagovornik, isti onaj koji je zamolio da ostane anoniman, kaže da se grupe izbeglica sre?u na neo?ekivanim mestima, daleko od centra Beograda, kod Plavog ili Pan?eva?kog mosta, na Autokomandi… To ukazuje na krijum?arska ?vorišta. „U Srbiji ima još par hiljada nevidljivih ljudi. Oni su po stanovima u Beogradu, ili jer imaju nešto para ili jer su u krijum?arskim štekovima. Neformalni utisak je da policija toleriše krijum?are, kao i u drugim zemljama, jer uz njih makar neki protok ljudi postoji.“
Radoš ?urovi? niže primere o?ajni?kih pokušaja da se iza?e iz Srbije: jednog maloletnika je zamalo ubila struja dok je na krovu vagona pokušavao da iz Subotice pre?e u Ma?arsku; drugi ulaze cisterne pune nafte; stavljaju svoja tela na raspolaganje krijum?arima ako ne mogu da plate; mnogi su kidnapovani kako bi se ?lanovima porodice izmamilo više para. „Krijum?arske grupe ja?aju, postaju bukvalno korporacije, imate ljude koji se bave logistikom, koji su vojnici, a glavne krijum?arske mreže ne možete otkriti. Tu priliku za zaradu koriste i neki državljani Srbije, ali bitnu ulogu igraju i same izbeglice koje zbog poznavanja jezika i snalažljivosti predstavlju regrutere za nove mu?enike koji ovuda prolaze“, dodaje ?urovi?.
Tenzije se roje na malom prostoru, bezna?e ukršta sa depresijama i neurozama. Nedavno su u centru Beograda u obra?unu migranata sevali noževi koji su jednog Avganistanca koštali života. Drugi se prošle sedmice obesio pored kampa u Adaševcima nakon što je nekoliko puta uzaludno pokušavao da napusti Srbiju. Po centrima se, prenose insajderi, prepiru i tuku zbog konfesije, etni?ke netrpeljivosti, zbog toga što su Sirijci i Ira?ani povlaš?eni u odnosu na Avganistance i Pakistance kojih je ukupno dvostruko više. Suluda je to situacija u kojoj ni srpske vlasti, a sve ?eš?e ni gra?ani ne žele da izbeglice zastaju u Srbiji – ne žele to ni sami namernici. Pa opet, svi su svesni da ništa od njih ne zavisi.
I šta sad?
Matematika je prosta: legalnim i ilegalnim tokovima iz Srbije odlazi manje ljudi nego što u nju dolazi bogazama i švercerskim putevima iz Bugarske i Makedonije. Broj došljaka raste. Tek retki krenu u birokratski lavirint sa iskrenom željom da dobiju azil u Srbiji. Poneko ga i dobije. Ve?ina ho?e napred u, za njih, obe?anu zemlju. Nad Balkanskom rutom – o kojoj evropska štampa više ne piše, kao da ne postoji – nadvija se mogu?nost da prsne izbegli?ki sporazum EU i Turske, zemlje gde se u me?uvremenu zaustavilo izme?u tri i ?etiri miliona izbeglica. Da li je i Srbija svesna toga? „?ini se da su državne institucije svesne, ali ne žele da stvaraju paniku u javnosti. Umesto toga se širi utisak da Srbija ima kapaciteta da savlada interkontinentalnu migraciju i da gra?ani o tome ne treba da brinu. Me?utim to demantuje situacija na lokalu“, kaže ?urovi?.
Dok se jednim okom gleda ka Turskoj, drugim se posmatra kako se postavljaju evropske države. A one to ?ine uglavnom kruto, zidovi su sve viši, a sve manja spremnost da se prihvati prelivanje dela bede sa bliskog i srednjeg Istoka ili iz Afrike. „EU je pala na ispitu koherentnosti i doslednosti principima na kojma je sazdana“, rekao je u intervjuu za DW zaštitnik gra?ana Saša Jankovi?. On misli da u Srbiji štošta može da bude bolje u pogledu odnosa prema izbeglicama, ali da je generalno prilago?avanje evropskoj politici zapravo realisti?no. Kao i mnogi drugi, Jankovi? ne o?ekuje da ?e izgon uskoro prestati: „Mora?emo da shvatimo da kao deo Evrope ne?emo mo?i da budemo samo tranzitna zemlja. Moramo da shvatimo da se svet potpuno menja, ?injenicom da se radi o desetinama miliona ljudi.”
Pitanja geopolitike doduše uopšte ne mu?e petnaestogodišnjeg Sohela, ima on pre?ih briga. Ve? mesec dana je u skladištu i ne bi voleo da se tu zadrži. „Mi ho?emo da idemo sada. Jer, zima dolazi.“ Winter is coming – avganistanski de?ak to kaže usputno, nad Beogradom je još novembarsko sunce, ali re?i zvu?e kao strašno upozorenje iz Igre prestola. Iza Sohela, prljavog i gladnog, kroz vrata hangara se u kontrasvetlu vide kranovi i kosturi zgrada, ?uju se gra?evinske mašine i dovikivanje radnika, Sava se zelenkasto mreška. Tu nastaje Beograd na vodi gde ?e biti šoping mol kakav Balkan još video nije.
