AzilSrbija Centar za zaštitu i pomoć tražiocima azila
Šid, Beograd, Preševo, 4. mart
– Dok se u Ankari, Atini, Minhenu i Briselu traže rešenja za izbegli?ku krizu koju Evropa od Drugog svetskog rata nije zapamtila, na grani?nim prelazima ljudi koji beže, živa lica krize, mu?e svoje muke. U Šidu, Adaševcima, Preševu, Beogradu me?u ljudima vra?enim sa granice i daljeg puta ka Evropi, postajete svakodnevni svedok ogromnih ljudskih drama. Ponekad je oko nas toliko ljudske nesre?e, tuge i straha, da po?nete da sumnjate u smisao onog ?ime se bavite.
Kako se pravila menjaju tako i ljudske nesre?e imaju razli?ite zemlje porekla. Prvo smo se susretali sa bezna?em ljudi iz Somalije, Sudana, Pakistana, Alžira, Irana, Eritreje… Za njih se granica pre dva meseca zatvorila, jer su ozna?eni kao ekonomski migranti. Zapamtili smo i preko stotine o?ajnih lica, a svi su imali pogled sli?an onom koji je imao Ibrahim iz Tunisa, kada smo ga sreli kako, širom razroga?enih o?iju hoda izgubljeno ispred prihvatnog centra u Šidu. Ima 28 godina, a izgleda da ima bar deset više. Obu?en u nekoliko slojeva, jer je sve što ima na njemu, sa plasti?nom kesom u rukama, u kojoj je tako?e sva njegova imovina, nije znao gde dalje. Nepoverljiv je i prema nama. Uspevamo da saznamo da je stigao iz Bugarske, da je tamo proveo dve godine. Nakupio se straha i zapamtio surovost. Dve godine u prostoriji 6 sa 6, sa povremenim izlascima napolje, bez nade, kontakata… Uplašen je i izgubljen. Nema novca, telefona, neko mu je ukrao i torbu, pa je ostao bez tranzitne potvrde…
Posle smo ga sreli na železni?koj stanici u Beogradu. Podjednako o?ajan i izgubljen traži zemljake i informaciju kako dalje.
U stani?nom kafeu u uglu, za stolom sa kariranim stolnjakom na kome leži telefon uklju?en na punja? trojica novih poznanika. Predstavljaju se da su jedan iz Irana, drugi iz Libije i tre?i iz Pakistana. Ve? mesec dana su ovde. Jedan je stigao preko Bugarske, druga dvojica preko Makedonije. Naravno, ilegalno. Nisu tražili azil u Srbiji. Nisu krenuli na ovaj put da bi živeli u Srbiji. Pitamo ih šta nameravaju dalje. Odgovaraju pitanjem – imate li vi neki predlog? Pokazujemo aplikaciju APC na mobilnom telefonu i nudimo informacije o azilnoj proceduri i centrima za azil. ?ute. Informišemo ih da ?emo sutra deliti ode?u i obu?u u parku pored autobuske stanice. Kažu: Mi ?emo biti ovde. Odbijaju ponude naše volonterke da im naru?i ?aj ili kafu. Spuštaju ruku na srce i bezglasno nam daju do znanja – još malo ponosa…
Na izlasku sre?emo Moasama iz Maroka. Ima ne?eg optimisti?kog i šeretskog u 21-godišnjem mladi?u živih o?iju. Sam putuje. Pokazuje nam potvrdu kojom je, kada je podneo zahtev za azil u Srbiji, upu?en u Tutin. Vratio se za dva dana i evo ga pred nama. Kaže, bio je jedina izbeglica, pored još jedne žene u Tutinu. Niti je on znao šta ?e tamo, kaže, niti ljudi iz ovog centra. Sada bi u Krnja?u. Pri?a nam da je na put ka Evropi krenuo pre mesec dana. Da je iz Gr?ke peške putovao dve sedmice. Da je vra?an šest puta na makedonsko-srpskoj granici i da je šest puta prelazio ponovo. Ima samo majku i ne brine ni o kome usput. Pitamo da li mu treba nešto od ode?e. Pokazuje na duksericu na sebi i gestom ?oveka kome su potrebne mnogo krupnije stvari kaže – ništa mi ne treba.
U parku kod autobuske stanice nova lica. Avganistanci. Oni što su imali, pa nemaju. Kada su krenuli na put on je bio otvoren za njih, Ira?ane i Sirijce. Preko no?i je odluka promenjena. Sada ih niko ne želi. Vra?eni su sa hrvatske granice. Od grupe do grupe hoda ?ovek sa potvrdom za Sjenicu i raspituje se gde je to. Sunarodnici koji o?igledno traže rešenje da uprkos preprekama idu dalje, objašnjavaju da je to daleko i da je bolje da ostane ovde. On o?ajno i nama i njima pokazuje da je ostao bez novca, da je sve što ima na njemu, da ne zna šta ?e dalje… Prilaze nam još trojica Avganistanaca. Samo što su stigli. Kažu, ilegalno iz Makedonije. Zabrana ih zatekla na putu. Strepe od svake registracije. Raspituju se za hotel u kome možete spavati bez dokumenata, ne žele u centre za azil. Žele tamo gde su naumili kada su krenuli na put i kada je to izgledalo ostvarivo i bilo regularno. Sada su upali u kategoriju ekonomskih migranata i traže alternativu. Spavaju na istim mestima i zavla?e se po istim rupama (poput napuštenih vagona na železni?koj stanici u Beogradu) po kojima su nedeljama pre njih boravili oni za koje koje je rampa spuštena dva meseca ranije, a sve njih vrebaju isti ljudi koji bi na njihovoj muci i obe?anju da ?e ih prevesti dalje, da profitiraju.
Teško vam je gledati sve te ljude, a još je teže ako me?u njima prepoznate vama bliska lica. U Preševu me?u nekoliko stotina izbeglica koji su pre nedelju dana ušli sa potvrdom sa gr?ko-makedonske granice našeg prevodioca Cecu koja je jedno vreme živela u Siriji, prepoznaje komšija iz iste ulice u Alepu. Dirljiv susret koji nam je svima izmamio suze na o?i. Saznajemo da cela porodica putuje u Nema?ku, da su tamo ve? neki njihovi ro?aci… Razmenjuju informacije o zajedni?kim poznanicima, o doga?ajima u gradu, o porodici, planovima… Pratimo ih uz želje za sre?an put.
Pre nekoliko dana u Šidu sre?emo ih ponovo. Zabrinute i o?ajne. Pravila su se promenila. U pasošu Cecinih komšija stoji da su proveli dve nedelje u Turskoj. Vra?eni su uz tuma?enje da se Turska smatra sigurnom zemljom i svako ko se u njoj zadržao duži vremenski period (nije precizirano koji) se vra?a. Umirujemo ih, informišemo kakva prava i mogu?nosti kao izbeglice imaju u Srbiji, ali oni žele dalje, a mi im ne možemo pomo?i. Loš je to ose?aj. Ceca od nas krije suze, ali pred nama je novi problem. Sirijac sa porodicom zaustavljen, jer je na njegovu regularnu potvrdu izdatu prilikom registracije na gr?ko-makedonskoj granici, službenik zaboravio da stavi pe?at. Mora nazad na granicu koju ko zna kako ?e ponovo pre?i. Porodicu ostavlja u Šidu, uzima taksi i kre?e ponovo na ta?ku na kojoj je ve? jednom strepio za svoju budu?nost. Umirujemo porodicu, dajemo naše telefone i telefone naših službenika u Preševu da mu pomognu. Ni ovde ne možemo mnogo više u?initi.
Na kraju danu na vajber naše Jovane stiže poruka iz Nema?ke.
Dvojica mladi?a iz Sirije koji su pre mesec dana bili vra?eni sa hrvatske granice, jer im je hrvatski prevodilac postavio trik pitanje o imenu jezera (koje ne postoji) u blizini njihovog grada i koji su posle konsultacija sa našim pravnicima ostvarili svoje pravo, javljaju se iz sestrine ku?e, zahvaljuju i kažu da ?e sve biti u redu. A to u redu zna?i – po?ela je azilna procedura, a za to vreme Samir gleda kako da nastavi studije, a Amar tražiti posao IT ineženjera.
Šalju fotografiju. Sto pun hrane i osmesi.
Radost nam je stigla u pravom trenutku. Na kraju teškog dana i ohrabruju?a uteha – ne možeš svima pomo?i.
