AzilSrbija Centar za zaštitu i pomoć tražiocima azila
priredio: APC foto: APC
Beč, 10.oktobra – U okviru zajedničkog projekta sa organizacijom Interkulturelles Zentrum iz Austrije, koji je finansirala Evropska unija – Europe for Citizens Programme, predstavnici Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila (APC/CZA) su učestvovali na međunarodnoj konferencije u Beču pod nazivom “Balkanska izbeglička ruta – put ka evropskoj solidarnosti” u Beču.
Organizacije civilnog društva već godinama pozivaju na strategije za siguran i kontrolisan prijem izbeglica kojima je potrebna izbeglička zaštita, a predstavnici najvećih humanitarnih organizacija iz Austrije, Nemačke, Makedonije, Grčke, Hrvatske, Slovenije, Italije i Srbije na ovom skupu koji je održan od 2.do 4. oktobra tražili su najadekvatnije odgovore na brojna otvorena pitanja.
Neka od njih su: da li mora postojati alternativa za zatvaranje izbegličkih ruta i deportacija? Šta je sa talasom solidarnosti koju je pokazalo civilno društvo u mnogim evropskim zemljama? U kojoj formi ova solidarnost može pozitivno uticati na demokratske strukture i procese prema izbeglicama u budućnosti? Kako se solidarnost može ponovo uspostaviti tj. oživeti kao centralna demokratska vrednost protiv trenutnog restriktivnog populustičkog mejnstrima? Kako solidarnost može uticati na odluke o politici prema izbeglicama i tražiocima azila na nacionalnom i na nivou EU “.
Stručnjaci, akademici i praktičari iz različitih oblasti i zemalja na Balkanskoj ruti su podelili svoja iskustva i rezultate istraživanja .U diskusijama, radionicama i umetničkim intervencijama učesnici konferencije su diskutovali o budućim strategijama, dobrim praksama i mogućim rešenjima za Zapadni Balkan i Evropu u kontekstu migracije.
Direktor APC Radoš Durović, je na ovom skupu u Beču izneo mišljenje da ovaj problem treba posmatrati, a rešenja tražiti iz perspektive svake zemlje ponaosob.
Tako se, po njegovim rečima polažaj migranata u Srbiji mora posmatrati kroz činjenicu da u Srbiji, kao gotovo ni u jednoj od balkanskih zemalja, izbeglice i migranti ne žele da ostanu.
A to, kako je naglasio, za posledicu ima da i država svoju politiku prema migrantima kanališe u skladu sa stavom da su ti ljudi u prolazu i da će kad – tad otići.
Medjutim, Djurović je podsetio da migranti sve teže prolaze granice evropskih zemalja, da iz Srbije u Madjarsku dnevno udje jedva deset osoba na dva granična prelaza, da migranti sve duže ostaju ovde.
A to, kako je rekao, zahteva i promenu migracione strategije i usresredjenost na integraciju ovih ljudi u lokalnu sredinu.
„Situacija od zemlje do zemlje je različita. Ono što je specifično za Srbiju, pa i ostale zemlje Balkana je to da u Srbiji postoji razvijena empatija prema tim ljudima i da gotovo nema incidenata izmedju njih i lokalnog stanovništva“ rekao je Djurović .
Prema njegovim rečima to je verovatno posledica iskustva ratova 90-iz na nasim prostorima i činjenice da nema ni jedne balkanske, (a ni evropske zemlje) u kojoj danas ne žive izbeglice sa nekog od prostora bivše Jugoslavije. Zanimljivo je i to, napomenuo je on, da bez obzira što je rat na prostoru bivše Jugoslavije, imao elemente verskog rata, otpor prema izbeglicama ne potice iz verske ili rasne netrpeljivosti, što je sve veliki potencijal za njihovu integraciju u društvo.
Medjutim, Djurović podseća da i u Srbiji postoji druga vrsta nezadovoljstvo i strah od toga da će migranti ostati ovde-uverenje da je za ekonomski slabu zemlju, koja ne može dovoljno da pomogne svoje siromašno stanovništvo, izdvajanje za izbeglice i migrante koji pri tome žele da dobiju azil samo u bogatim evropskim zemljama, potpuno nerazumno i neracionalno.
Zbog toga je finasijaska pomoć medjunarodne zajednice neophodna, napomenuo je on.
Osvrćući se na ulogu nevladinih organizacija Djurović je istakao da je prioritetan rad sa lokalnom zajednicom.
„Naš zadatak je da izbeglice i lokalno stanovništvo predstavimo jedne drugima, da ih suočimo, da razgovaraju, da kažu jedni drugima od čega medjusobno zaziru, šta im smeta, šta ih plaši… To je naša organizacija radila u gradovima na granici sa Madjarskom gde je pritisak izbeglica bio najveći u Srbiji, ali i najveće zaziranje od njih. Sa organizacijom mladih u Subotici, u Kanjiži smo organizovali druženja – predstavili mladiće iz Avganistana koji su im pričali zašto su morali napustiti svoju zemlju, prikazivali snimke eksplozija u Kabuli, razmenu vatre i napade Talibana… Pre toga, niko iz prostorije u kojoj su sedeli, nije razgovarao ni sa jednim izbeglicom, a susretatli su ih svakog dana. Posle nekoliko sličnih susreta svi su postali naši volonteri. Išli su na granicu delili migrantima liflete sa nekim osnovnim podacima o kulturi i shvatanjima lokalnog stanovništava, obilazili su kampove,pružali informacije…“preneo je Djurović iskustva APC na terenu.
On je podsetio da je isto toliko bilo važno što su ti mladi ljudi svojim sugradjanima i komšijama delili liflete sa osnovnim informacijama o Iraku, Siriji, Avganistanu…iz kojih dolaze ljudi koje vidjaju svaki dan na ulici, o situaciji u tim zemljama, običajima i navikama tih ljudi…
Poruka direktora APC na ovom skupu je bila da se izbliza mora pogledati u lice izbegličke i migrantske drame i da je zadatak organizacija koje bave ovom problematikom – rad na terenu.
„Tim ljudima je potrebna konkretna podrška, psihološka, pravna, socijalna, obrazovna…“ rekao je Djurović uz konstataciju da je rešenja položaja i statusa migranata jeste pre svega državno pitanje, ali da ništa manje nije bitan rad nevladinih i humanitarnih organizacija. Naprotiv.
Nevladine organizacije, uprkos čestim otporima, upozorio je, moraju biti agilne , preuzimati inicijativu, tražiti saveznike u terenskom radu, a da primer APC pokazuje da ih je uvek moguće naći.
„ Plašim se da se veliki broj organizacija opredelio da putem performansa, izložbi fotografija, filmova, projekata usmerenih na afirmaciju društvene odgovornosti…ali čini se na neki način sa distance, probudi i skrene pažnju javnosti na izbegličku dramu i neophodnost ukljućivanje ovih ljudi u lokalnu sredine“, rekao je on.
Podsetio je da je borba za čoveka, za njegova prava jeste prioritet svih organizacija, ali da se ta borba ne sme završiti na deklarativnom, na pozivanju i opominjanju na medjunarodne i nacionalne zakone, na upućivanje apela iz kancelarije putem društvenih mreža i portala…
„Moramo se zagledati u lice izbegličke drama i problema… Ući medju te ljude. Saslušati ih. Medju njima su i deca. Gotovo četvrtine od izbegličke populacije u Evropi su maloletnici, veliki broj bez roditeljske pratnje. Oni su izloženi najgoroj vrsti zloupotreba i patnje. Moramo ih pokazati donatorim, koji su se umorili i sve su manje zainteresovani za izbegličku priču… Moramo tražiti dobrovoljce za rad…apelovao je Djurović sa skupa u Beču.
