четвртак, 30. мај 2024.
sren
Početna / Uncategorized @sr / Avganistan – ljudska prava

Avganistan – ljudska prava

PDF COI Avganistan 2012

Ljudska prava

Talibani:

Talibani predstavljaju oružanu islamisličku organizaciju koja je bila na vlasti u Avganistanu od 1996. do 2001. godine. Međutim, manje grupe ovog pokreta i dalje su aktivne i vode oružane borbe protiv vladinih snaga. Talibanske snage drže pod svojom kontrolom južne, jugoistočne i istočne provincije u Avganistanu.

Talibani pripadaju sunitskom ogranku islama, a po etničkoj pripadnosti su većinski Paštuni.

Regrutacija boraca:

Prisilna regrutacija od strane talibane je i dalje veoma prisutna u Avganistanu.

Ipak, pored prisilne regrutacije, izvori navode da se veliki broj ljudi dobrovoljno pridružuje talibanima. Mnogi mladi ljudi se dobrovoljno prijavljuju zarad novca i društvenog ugleda, ili zbog opšteg nezadovoljstva situacijom u zemlji, kao i usled neobrazovanja. Veliki broj mladih avganistanaca pristupa redovima talibana više ih materijalnih nego religijskih razloga.

Jedan od načina regrutovanja boraca je da talibani zatraže iz sela nekoliko pešadinaca, tj. desetak ljudi koji bi se borili za njih nekoliko meseci.

Prisilna regrutacija od strane talibana prisutna je naročito u IDP kampovima (kampovima za interno raseljena lica).

U pokrajini Helmand postoje izvori koji navode da talibani koriste prinudu da bi regrutovali borce u toj pokrajini. Naime, ukoliko im se neko suprotstavi i odbije regrutovanje, biće od strane talibana optužen da je špijun ili da sarađuje sa strancima, i može biti kažnjen ili ubijen. Porodice u provincijama Kunduz, Kunar, Khost se pridružuju talibanima iz straha da ne budu ubijeni ako odbiju.

Talibani vrše pritisak na porodice u oblastima pod njihovom kontrolom, tako što od ljudi prinuđeni da daju novac i da plaćaju “zakat” – verski porez, tj. porez na useve. Talibani ubeđuju ljude da im se i pridruže tako što nude obrazovanje siromašnim ljudima jednog sela ali i predavanjima i širenjem propagandi i ubeđivanjem da se pridruže “jihad-u” (džihad – sveti rat). Talibani se koriste i novom taktikom regrutovanja – regrutovanje studenata i obrazovanih ljudi, posebno medicinskog osoblja.

Specifično je da je mala verovatnoca da bi talibani prisilno regrutovali Hazare, jer talibani smatraju Hazare nižom rasom i nemaju poverenja u pripadnike ove etničke grupe.

Maloletnici se takođe regrutuju od strane talibana, naročito u izbegličkim i IDP (Internally Displaced Person – interno raseljena lica) kampovima, ali i u graničnim područjima i verskim školama (medresama). Maloletnici se regrutuju za bombaše samoubice, ali se koriste i kao živi štit u direktnim borbama.

Porodice koje doprinesu davanjem jednog člana porodice u redove talibana mogu biti oslobođene od plaćanja poreza njima. Suprotno, u nekim delovima zemlje, ukoliko porodica ne može da ispuni zahteve talibana u novcu ili oružju, može otplatiti dug davanjem muškog člana u borce.

Retki su slučajevi prisilnog regrutovanja bombaša samoubica, jer za takvu vrstu napada potreban je stepen volje i verovanja u taj čin. Većina bombaša samoubica su Paštuni, od 14 do 19 godina. Oko 90% svih bombaša samoubica regrutuje se u Pakistanu. Veliki broj njih se regrutuje, obučava i trenira u medresama (madrassas) – verskim školama, u Pakistanu. Dešava se i da se regrutuju tako što siromašnoj deci bude obećano obrazovanje i novčana naknada.

Pretnje i zastrašivanja:

“Noćna pisma” su veoma rasprostranjena taktika zastrašivanja od strane talibana.
Ova taktika se ne koristi toliko u Kabulu, već u Wardak i Ghazni provincijama. U Kabulu i većim gradovima Avganistana talibani pretnje uglavnom upućuju preko mobilnog telefona, a preti se smrću i batinjanjem.

Ukoliko se žrtva ne povinuje zahtevima talibana iz “pisma”, može biti ubijena, oteta radi otkupa ili fizički zlostavljana. Pretnje i zastrašivanja jednom članu porodice mogu se odnositi na celu porodicu. Ovu taktiku talibani uglavnom koriste za zastrašivanje pristalica vlasti.

Koliko malo poštovanja za život i bezbednost avganistanskih civila imaju antivladine snage, a posebno talibanski pokret, najbolje ilustruje poruka koju je 2010. godine svojim borcima uputio vođa talibana mula Muhamed Omar, u kojoj je naredio borcima da zarobe i ubiju svakog avganistanskog muškarca i ženu koji sarađuju, pomažu ili rade za avganistansku vladu ili međunarodne koalicione snage ili im pružaju informacije. Pomenuta poruka odstupa od ranijih poruka mule Muhameda Omara u kojima je pozivao svoje borce da izbegavaju civilne žrtve što ukazuje su talibani planirali da radikalizuju svoje napade na civilne ciljeve.

Verske slobode:

Po Ustavu iz 2004. godine u Avganistanu se garantuju verske slobode pripadnicima drugih religija u ispoljavanju njihove vere i održavanju verskih obreda, ali je islam ustanovljen kao državna religija, i nijedan zakon ne može biti u suprotnosti sa verovanjima i odredbama islama, što vlada koristi za ograničavanje verskih sloboda.

Suprotno ustavnim odredbama, u praksi država nije pokazala napredak u zaštiti prava na slobodu ispoljavanja vere. Stanje verskih sloboda je u Avganistanu ograničeno i manjinske verske grupe su ugrožene u slobodnom ispoljavanju i praktikovanju svoje vere.

Odnosi između sunita i šiita su u Avganistanu izrazito napeti, a šiiti kao manjina trpe diskriminaciju od strane većinskih sunita. Jedan od incidenata se desio u decembru 2011. godine kada je bombaš samoubica napao glavni šiitski hram u Kabulu i usmrtio najmanje 56 ljudi.

Nemuslimanske verske manjinske grupe kao što su siki, hindusi i hrišćani takođe se i dalje suočavaju sa socijalnom diskriminacijom i maltletiranjem, u nekim slučajevima i nasiljem.

Na udaru pobunjenika (talibana) često se nalaze džamije i vernici, među kojima treba izdvojiti dva napada uperena protiv šiita, u decembru 2011. godine u Kabulu i Mazar-i-Sharif-u, kada je poginulo 60 ljudi a preko 200 ranjeno, dok prema nekim izvestajima broj poginulih iznosi čak 80.

Bogohuljenje i otpadništvo od islama smatra se za glavni zločin. Takođe, konverzija iz islama u drugu religiju se tumači kao zločin protiv islama i kažnjiva se smrću ukoliko se ne opovrgne.

Javno mnjenje Avganistana je posebno netrpeljivo prema onima koji su prešli u hrišćanstvo. Zabelezeni su slučajevi lažnog optuživanja pojedinaca i organizacija za prozeliteizam – lobiranje za prelazak u drugu veru.

Nevladine organizacije su skrenule pažnju na zloupotrebu medija od strane talibana, koji su preko društvenih medija zastrašivali hrišćane. U oktobru 2011.godine su na svom sajtu postavili upozorenje da će se svaki Avganistanac za koga se posumnja da je prešao u hrišćanstvo biti osuđen na smrt. U januaru 2012.godine talibanski blog je postavio slike hrišćanskog krštenja, individualnih ceremonija krštenja i vršenja molitvenih obreda, čime su slikani hrišćani došli u rizik da budu prepoznati i izloženi nasilju.

Posle paljenja Kurana od strane hrišćanskog sveštenika u aprilu 2011. godine, u nekoliko avganistanskih provincija su izbili nemiri od kojih je najnasilniji bio u Mazar-e Sharifu, gde je 7 članova UN osoblja ubijeno.

U Avganistanu je prisutan i etnički zasnovan sukob između Kuča i Hazara. Iako je sukob između ove dve etničke grupe ima istoriju dugu preko 130 godina tek u zadnjih par godine izbijaju incidenti, što je rezultat posedovanja naoružanja od strane obe grupe.

U slučaju napada na Hazare, postoje poteškoće u utvrdjivanju da li su napadi i diskriminacija rezultat etničke ili verske pripadnosti. Najverovatnije je da su napadi rezultat oba faktora, imajući u vidu da su pripadnici etničke grupe Hazara ujedno i verski šiiti, što smeta većinskim sunitima koji čine srž talibanskih snaga u Avganistanu. Talibani i Pakistan podržavaju Kuče, dok je Iran na strani Hazara.

Zaključenje braka je u Avganistanu formalno ograničeno samo na muslimane, dok su pripadnici drugih vera u mogućnosti da zaključe brak ukoliko javno ne ispovedaju svoju veru.

Iako je po Ustavu Avganistana obavezna, drzava ne preduzima ništa na zaštiti verskih manjina u slučaju strogog tumačenja islama, od kojih su neki u suprotnosti sa preuzetim obavezama na međunarodnom planu – Univerzalnom deklaracijom o ljudskim pravima i Međunarodnim paktom o građanskim i političkim pravima.

Uslovi u zatvorima:

U svakoj od 34 avganistanskih pokrajina postoje zatvorske ustanove regulisane propisima Ministarstva pravde, 187 ustanova pod Ministarstvom unutrašnjih poslova i 30 aktivnih rehabilitacionih centara za maloletnike.

Uslovi u većini ustanova su ispod minimuma međunarodnih propisa. Postoje izveštaji o prenatrpanosti, neadekvatnoj ishrani i piću, da su sanitarni uslovi loši, i da su, ukoliko postoje, stacionari za zbrinjavanje bolesnih i povređenih nedovoljno opremljeni.

Zaraženi i mentalno bolesni zatvorenici se retko odvajaju od opšte zatvorske populacije, dok su deca zatvorena sa svojim majkama (koje su uglavnom zatvarane zbog „moralnih zločina”).

Postoje izveštaji da vladini zvaničnici, zatvorsko osoblje, šefovi policije i vođe grupa zatvorenika unutar zatvora muče i zlostavljaju zatvorenike batinanjem palicama, gvozdenim ili užarenim šipkama; šibanjem; električnim šokovima; lišavanjem sna, vode i hrane; uvredljivim govorom, seksualnim ponižavanjima i silovanjima, što se uglavnom praktikuje za vreme ispitivanja radi iznuđivanja priznanja.

Naročito su ozloglašene nelegalne zatvorske jedinice koje vodi Nacionalna direkcija za bezbednost (NDS). UN Misija u Avganistanu (UNAMA) je 2011.godine izvestila da je 46% ispitanika koji su bili u pritvoru Nacionalne direkcije za bezbednost (NDS) iskusilo neki oblik torture, a 35% ispitanih pritvorenika avganistanske nacionalne policije (ANP) je bilo maltretirano.

Proizvoljna hapšenja i pritvor od strane policije i drugih službenih bezbednosnih agencija, kao i privatnih milicija široko su rasprostranjena u Avganistanu. Nacionalna direkcija za bezbednost (NDS) nastavlja da proizvoljno hapsi i zatvara osumnjičene, ne dozvoljvajući pristup advokatima odbrane, porodici, sudu i drugim organima. Zatvorenici bivaju zadržavani u pritvoru mnogo duže od zakonom propisanog roka.

Širom Avganistana, pri Rehabilitacionom centaru za maloletnike (JRC) je pritvoreno stotine dece koja su izložena torturi različitih oblika. U maju 2011. godine bilo ih je oko 800 (uključujući približno 100 devojčica), od 12-18 godina (među kojim ima i sedmogodišnjaka) zatvoreno u 31 centar od kojih 29 je bilo u iznajmljenim objektim bez neophodnih uslova i rehabilitacionih (obrazovnih, stručnih ili rekreativnih) aktivnosti. Navodi se da centar okuplja veliki broj mladih koji ne bi trebalo da budu u pritvoru: počinjeno delo je često beznačajno, ili starosna dob nije poštovana.

Ipak, u poslednjoj deceniji pravni okvir je obogaćen sa nekim od najvažnijih međunarodnih standarda i principa koji garantuju pravično suđenje. Donedavno, alternative za pritvor su retko sprovođene od strane sudija i tužilaca; dominantan trend bio je da se deca sistemski šalju u JRC bez obzira na težinu krivičnig dela.

Žene:

Ustav Avganistana formalno predviđa jednaka prava za žene i muškarce.

Post-talibanski period (nakon 2001. godine) u Avganistanu predstavlja period ponovnog uspostavljanja prava žena. Napretci su uočeni u oblasti zdravlja, zaposlenja, slobode kretanja i učestvovanja u javnom životu. Avganistan je 2003.godine pristupio Konvenciji o sprečavanju diskriminacije nad ženama (CEDAW). Takođe, žene su učestvovale u političkom predstavljanju tokom parlamentarnih izbora 2010. godine.

Tokom 2011. i 2012. godine u Avganistanu je primećen porast broja mladih žena kojima porodice dozvoljavaju da se obrazuju i zapošljavaju. Ipak, u Avganistanu je tek oko 50 ženskih sudija i manje od 1% pripadnika (oko 1100-1200) policije su žene.

Zakon o eliminaciji nasilja nad ženama (Law on Elimination of Violence Against Women-EVAW) je u Avganistanu usvojen 2009.godine. Njime se inkriminiše nasilje nad ženama, uključujući silovanje, prebijanje, ponižavanje, zastrašivanje, uskraćivanje hrane, porodično nasilje, sklapanja braka sa licem mlađim od 16 godina, uskraćivanje obrazovanja.

Silovanje se po ovom zakonu u Avganistnu kažnjava doživotnim zatvorom, a ako dođe do smrti žrtve, zakon predviđa smrtnu kaznu. Prema ovom zakonu, ne sankcioniše se silovanje u braku. Zakon kažnjava i povredu čednosti žene, koja ne dovede do preljube (kao što je dodirivanje) i to zatvorom do 7 godina. EVAW zakon inkriminiše i brak sa licima mlađim od zakonskog minimuma i baad (davanje žene drugoj porodici radi rešavanja sukoba). Baad se kažnjava zatvorom do 10 godina, ali je i pored toga široko rasprostranjen u Avganistanu kao način rešavanja sporova.

Baad je tradicionalna praksa davanja neudatih devojaka iz jedne porodice drugoj porodici, zarad rešavanja međusobnog spora. Ove devojke često trpe zlostavljanja od porodica u koje su “date”. Baadal je, nasuprot tome, razmena devojaka između dve porodice, da bi se udale za muške članove suprotne porodice.

Međutim, primena EVAW zakona je vrlo ograničena i izložena mnogim preprekama usled slabog razumevanja, ali i nedostatka političke volje za njegovom primenom.

Diskriminacija nad ženama u Avganistanu i dalje je uobičajena, kao i porodično nasilje. Usled opšteg prihvatanja tog odnosa prema ženama, takva praksa prolazi neprijavljeno i nekažnjeno.

Povrede prava žena u Avganistanu ogledaju se u prinudnim brakovima, davanju žena zarad rešavanja sporova, ubistva iz časti i slično. Tokom 2012. godine primećen je porast “ekremnog” nasilja nad ženama u Avganistanu, kao što brutalna ubistva obezglavljivanjem. U periodu od marta do oktobra 2012. godine zabeleženo je preko 4000 različitih slučajeva nasilja nad ženama u Avganistanu.

Žene i dalje nemaju mnogo uticaja kada se radi o pitanjima braka i razvoda. Procenjuje se da je 70% brakova u Avganistnu prinudno zaključeno. Prinudan brak mladih devojaka i udovica sa rođacima svojih pokojnih muževa je takođe prisutan problem u Avganistnu.

Veliki broj avganistanskih devojaka se udaje pre navšenih 16 godina, što je zakonski minimum. Procenjuje se da više od 46% žena u Avganistanu uda se pre navršenih 18 godina, a više od 15% devojaka uda se pre navršenih 15 godina života. Usled siromaštva roditelji pristaju da udaju decu u zamenu za novac, ili čak hranu, uz uslov da se faktički brak odloži do punoletstva deteta. Međutim, izveštaji navode da se taj dogovor retko poštuje i da se devojčiće seksualno iskorišćavaju, ne samo od strane mladoženje već i starijih muškaraca u porodici. Neke devojčice se udaju i sa navšenih šest ili sedam godina.

Udovice su u naročito osetljivoj situaciji ukoliko ne dobijaju pomoć porodice i mogu završiti u prostituciji. Žene koje žele da žive same, izložene su riziku za svoju bezbednost, jer je takva pojava veoma neuobičajena u Avganistanu.

Prijavljeno je 57 slučajeva silovanja u periodu od marta 2011.godine do februara 2012. godine. Međutim, stvarni broj slučajeva nasilja nad ženama je verovatno mnogo veći. Zvanična statistika o osudama za ova dela u Avganistnu je nedostupna.

Žene žrtve seksualnog nasilja suočavaju se sa strogim društvenim odmazdama, od toga da se smatraju nepodobnima za brak, do toga da budu pritvarane.

Nasilje nad ženama u Avganistanu uglavnom prolazi nekažnjeno. Retki su slučajevi u kojima nasilnici odgovaraju za silovanje u Avganistanu. Često se istrage o tim zločinima ne smatraju prioritetnima. Ako i dospeju do suda, počinioci se kažnjavaju blagim kaznama ili se oslobađaju krivice. Tužioci u nekim udaljenim i ruralnim provincijama u Avganistanu mogu biti suočeni sa pretnjama i pritiscima zajednice da oslobode optužene za nasilje nad ženama. Tužioci bivaju uslovljeni porodičnom lojalnošću ili im jednostavno bude ponuđen mito.

Mnoge žene se plaše da prijave porodično nasilje zbog straha da bi same mogle biti procesuirane ili vraćene kod nasilnika. Žene usled toga izvode i samožrtvovanje i samoubistva.

Muškarci optuženi za silovanje često tvrde da je žrtva pristala na odnos, što žrtvu dovodi do njene optužbe za preljubu. Takođe, silovanje se često tumači kao krivično delo zina, što takođe dovodi do hapšenja žrtve.

Ukoliko se odluče da pobegnu od zlostavljača, žene se često pritvaraju ili procesuiraju, usled lokalnog shvatanja njenog odlaska kao “bežanja” i “moralnog zločina”. Procenjuje se da je u Avganistanu oko 400 žena u pritvoru zbog “moralnih zločina”, kao što su bežanje usled porodičnog nasilja ili prisilnog braka.

Poznati su i primeri kada žene trpe naknadno nasilje ako pokušaju da pobegnu. Na primer, 2009. godine Bibi Aisha je pobegla od kuće posle više godina trpljenja porodičnog nasilja. Međutim, muž i svekar su joj kao kaznu za to odsekli uši i nos. Svekar je proveo 11 meseci u pritvoru, ali nije nikada procesuiran. U julu 2011. godine je pušten uz kauciju.

“Ubistva iz časti” su česta pojava u Avganistanu. Žene koje su u svojim porodicima optužene da nisu pokorne ili da su osramotile porodicu mogu biti izložene nasilju, tj. takozvanim “zločinima iz časti”. Prema avganistanskom zakonu, čovek koji počini “ubistvo iz časti” ukoliko zatekne svoju ženu u preljubi, ne može biti osuđen na više od 2 godine zatvora.

Takođe, u Avganistanu je široko rasprostranjeno kažnjavanje za krivično delo zina, koje predstavlja seksualni odnos izmedju dvoje ljudi koji nisu u braku. Zina je predviđeno kao krivično delo u Krivičnom zakoniku Avganistana, ali se ne precizira šta se pod tim delom podrazumeva, niti su određeni elementi ovog krivičnog dela.

Zina se prema odredbama Krivičnog zakona kažnjava sa kaznom zatvora do 7 godina, a u izuzetnim okolnostima kao na primer ukoliko je žena udata ili je maloletna, maksimalna kazna je 10 godina zatvora. Prema šerijatskom pravu, kazna za zinu se kreće od bičevanja do kamenovanja. Kamenovanje je najčešća kazna za žene.

U delovima zemlje gde sudovi nisu u funkciji, lokalne starešine se oslanjaju na tumačenje plemenskih običaja i šerijatskog prava, koje je diskriminatorski nastrojeno prema ženama

U decembru 2010. godine, Gulnaz – dvasetogodišnja žrtva silovanja je pomilovana od strane predsednika Karzaija, nakon što je ona odlužila dve i po godine od 12-godišnje kazne za krivično delo “preljuba silom”. Sudske vlasti su joj prvobitno “savetovali” opciju da se uda za svog napadača ili da odsluži celu kaznu od 12 godina.

U zemlji postoji oko desetak prihvatilišta za žene koje su žrtve nasilja, međutim, njihovi kapaciteti nisu dovoljni. Žene koje su smeštene u ovim centrima najčešće beže od prisilnih brakova i nasilja u porodici.

Žene aktivisti za ljudska prava:

Avganistanska Vlada i dalje nema sposobnosti da obezbedi adekvatnu zaštitu za aktivistkinje za ljudska prava i prava žena u toj zemlji, kao ni drugim ženama koje se bave javnim poslom. Mnoge žene u Avganistanu koje su vršile javne funkcije ili su se bavile humanitarnim radom, bile su ubijene.

Žene koje se bave izradom zakona ili su spikeri ili rade u nevladinim organizacijama u Avganistanu, kao i žene koje su politički aktivne, mete su “noćnih pisama”, od strane političkih moćnika ili pobunjenika, kojima zastrašuju njih i njihove porodice.

Žene koje rade u nevladinim organizacijama u Kabulu naročito su izložene riziku da budu kidnapovane od strane talibana. Mogu biti kidnapovane i radi otkupa od strane kriminalnih grupa.

Sima Akakhel, direktorka ženske srednje škole, upucana je u svom domu u avgustu 2012. godine u mestu Shinkai u severnoj Balkh provinciji, dok je Hanifa Safi, direktorka za ženska pitanja u provinciji Laghman, ubijena usled postavljenje bombe na njenim kolima u julu 2012. godine. Za ova ubistva niko nije osuđen.

Deca:

Povrede ljudskih prava nad decom Avganistanu, obuhvataju zanemarivanje, fizičko zlostavljanje, seksualno zlostavljanje, napuštanje, prinudan rad. Postoje izveštaji o deci koja su bila tučena i seksualno zlostavljana u pritvorima od strane policije. Takođe, u Avganistnu je poznata praksa primoravanja dece na prošnju.

Iako je zakonom zabranjeno, telesno kažnjavanje u školima i rehabilitacionim centrima i drugim državnim institucijama, ono je tamo uobičajeno.

Seksualno zlostavljanje dece je u Avganistanu veoma rasprostanjeno. Deca su najčešće žrtve članova svoje šire porodice. Do kraja 2011. godine prijavljeno je 470 slučajeva silovanja dece. Međutim, pretpostavlja se da je ukupan broj mnogo veci.

Većina počinioca seksualnog zlostavljanja dece ne bude uhapšena.

Zakonski minimum za stupanje u brak iznosi 16 godina za devojčice i 18 godina za dečake. Međutim, većina devojčica se udaje pre navršenih 16 godina.

Dečija pornografija nije u Avganistanu izričito zabranjena zakonom. Takođe, ni iskorišćavanje deteta u seksualne svrhe nije izričito predviđeno kao krivično delo.

Nevladine organizacija su procenjivale da je oko 37 000 dece živelo na ulicama Kabula tokom 2011. godine. Deca sa ulice uglavnom nemaju pristup državnim službama. Pojedine nevladine organizacije se trude da im obezbede osnovne potrepštine kao što su smeštaj i hrana.

Deca koja borave u sirotištima u Avganistanu žive u lošim uslovima. Nevladine organizacije procenjuju da je oko 80% dece od 4 do 18 godina koja u njima borave imaju roditelje, ali njihove porodice ne mogu da im obezbede hranu, sklonište i obrazovanje. Deca u sirotištima prijavljuju mentalno, fizično i seksualno zlostavljanje, ponekad su i žvrtve trgovine ljudima. Takođe, mnogi od njih nemaju uvek pristup tekućoj vodi, grejanju, zdravstvenim uslugama ili obrazovanju.

Polovina avganistanskih devojćica ne ide u školu. i napadi od strane talibana na ženske škole su česti. Tokom 2012. godine paljenja ženskih škola prijavljena su u provincijama Badakhshan, Khost, Nangarhar i Bamyan.

Avganistan nije potpisnica Haške Konvencije o građanskopravnim aspektima međunarodne otmice dece iz 1980. godine.

Interno raseljena lica (IDP):

Avganistan nastavlja da se suočava sa obimnim unutrašnjim kretanjima stanovništva, koje pokreću oružani sukobi , prirodne katastrofe i nejednaki uslovi za rad.

Veliki broj izbeglica se tokom 2011. godine vratio u svoje domove, ali nisu bili u stanju da bezbedno žive u njima, zbog loše infrastrukture u ruralnim područjima i nestabilne bezbednosne situacije u nekim delovima zemlje. Takođe, na odustajanje od povratka utiče i odsustvo životnih prilika kao što su obrazovanje i zdravstvo.

Do kraja 2012. godine broj interno raseljenih lica u Avganistanu iznosio je preko 480 000 ljudi, što predstavlja povećanje od oko 30 000 interno raseljenih lica u odnosu na isti period 2011. godine.

Pokrajine iz kojih raseljena lica potiču su Badghis, Farah, Ghor i Herat, kao i Faryab na severu. Raseljena lica uglavnom ostaju u svojim pokrajinama, odakle su poreklom. Pokrajine u koje se raseljeni najviše naseljavaju su Herat, Kandahar, Nangarhar i Helmand. Pojedine grupe interno raseljenih lica su samostalno formirala svoja naselja u okolinama Herata, Kandahara, Helmanda i Dzalalabada.

Interno raseljena lica i povratnici se nastanjuju i u gradskim sirotinjskim neformalnim naseljima u okolini Kabula, Mazare-Šarifa i Herata. U ovakvim naseljima prisutni su ozbiljni nedostaci koji se tiču bezbednosti, odsustva registracije rođene dece i ličnih dokumenata. Nedostaci se ogledaju i u nemanju pristupa struji, čistoj vodi i veoma lošim sanitarnim i životnim uslovima. Procenjuje se da u 55 neformalnih naselja u Kabulu živi preko 31 000 ljudi.

Lica koja su se nastanila u oblastima između zaraćenih strana, suočavaju se sa rizikom od uznemiravanja od strane oružanih opoziocionih grupa, pripadnika avganistanskih snaga bezbednosti ili avganistanske lokalne policije. Interno raseljeni muškarci suočeni su sa rizikom od prisilnog regrutovanja ili mogu biti optuženi sa sarađuju sa jednom ili drugom stranom u sukobu. Raseljena deca su takođe potencijalne žrtve prisilnog regrutovanja.

Vlada Avganistana nije sposobna da pruži dovolju zaštitu interno raseljenim licima, kao ni da spreči raseljavanja ili umanji njihove efekte. Ipak, prema predsedničnom ukazu iz 2005. godine svi povratnici i interno raseljena lica moraju da se vrate u svoje mesto porekla, a Vlada će im dodeliti parcelu zemlje na kojoj će moći da se nastane. Međutim, Ministarstvo za izbeglice i repatrijaciju avganistanske vlade jos uvek radi na pripremi njihovog povratka.

Novinari:

Posle pada talibanskog režima u Avganistanu 2001. godine , u oblasti slobode govora došlo je do znatnog napretka. Danas u Avganistanu postoji oko 300 novina, 15-20 televizijskih stanica, više od stotinu privatnih radio stanica, 7 novinskih agencija.

U septembru 2008. godine u Avganistanu je na snagu stupio Zakon o regulisanju medijskih sloboda, koji je precizirao prava i obaveze novinskih agencija. Prema ovom zakonu za osnivanje novina, TV stanice ili druge novinske kuće potrebna je dozvola Ministarstva kulture i informisanja. Zakon precizira da novinski članci i TV emisije ne smeju da budu protivne duhu ili da su na neki način uvredljive za islamsku ili drugu veru i ne smeju da sadrže propagiranje prelaska iz islama u druge vere.

Ustav Avganistana predviđa slobodu govora i štampe, ali Vlada Avganistana ograničava ova prava. Pretnje i zastrašivanja novinara od strane vlasti su i dalje prisutni Na primer, Nacionalna agencija za bezbednost NDS arbitrarno donosi odluke o hapšenju i zatvaranju novinara, najčešće sa obrazloženjem da govore protiv islama.

Novinari se u Avganistanu suočavaju sa pretnjama i zastrašivanjima i od strane lokalnih moćnika, kriminalaca, državnih institucija i pojedinaca.

Parviz Safi, snimatelj državne televizije “Press TV” bio je napadnut od strane 3 nepoznata muškarca 6. februara 2012. godine u Kabulu, kada su na njega bacili kiselinu.

Na sličan način povređen je i novinar Razaq Mamoon, koji je u januaru 2011. godine ukažen kada je na njega bačena kiselina dok je šetao Kabulom. Njegovi tekstovi su bili kritički nastrojeni prema Iranu i avganistanskoj Vladi.

Vlada se snažno protivi i čak zabranjuje izveštavanje o talibanskim napadima, tvrdeći da takvi izveštaji podstiču pobunu. Sa druge strane, novinari koji izveštavaju o talibanima, mogu biti napadnuti od strane pobunjenika. U mestima koja su pod kontrolom talibana ili drugih oružanih grupacija, novinarima se onemogućavalo izveštavanje i često su bili napadani. Vlada se takođe protivi emitovanju televizijskih serija “sapunica”, koje se uglavnom emituju na privatnoj televiziji Tolo.

Tokom 2011. godine novinari su otimani, prebijani i ubijani u politički motivisanim napadima vladinih snaga i pobunjeničnih grupa, u kojima je 80 novinara napadnuto, a troje je ubijeno. Međutim, Vlada Avganistana nije uspela da u potpunosti istraži i procesuira počinioce ovih napada na novinare.

Broj žena novinara u Avganistanu i dalje je nizak i ženski reporteri imaju problem da obavljaju svoju profesiju. 2008. godine u Ghazni provinciji nezavisni mediji, posebno radio stanice, „zamoljene” su da ne prenose uzivo zenske glasove, jer je razgovor i kontakt sa ženama, van kruga porodice, zabranjen islamom.

Novinari u Avganistanu postaju žrtve opasnog okruženja i u slučajevima kada sami nisu mete. Tako je 28. jula 2011.godine Ahmad Omid Khpalwak, 25-godišnji reporter ubijen usled naleta više od 20 metaka, dok je izveštavao sa lica mesta.

Humanitarni radnici:

Humanitarni radnici su grupa koja se i dalje nalazi pod rizikom od napada u Avganistanu, posebno u oblastima koji su pod kontrolom talibana (južne, jugoistočne i istočne provincije zemlje).
Domaći i međunarodni humanitarni radnici u Avganistnu su česta meta ciljanih napada, ubistava i kidnapovanja, od strane talibana ali i kriminalaca u zemlji.

Aktivisti za ljudska prava, posebno aktivisti za prava žena, takođe se nalaze pod povećanim rizikom od napada. Mnoge međunarodne organizacije su broj svojih zaposlenih svele na minimum u ruralnim regijama Avganistana, gde su uslovi za postali sve komplikovaniji, usled oružanih sukoba.

Neki od primera napada na humanitarne radnike:</

Pogledajte još

APC/CZA zapošljava izbeglice u proizvodnji hleba i peciva

Beograd, 22. Novembar 2019. –  U okviru integracijske podrške koju pruža Centar za zaštitu i …