Izvor: RTS
Foto:RTS
Video:RTS

Rat u Pojasu Gaze i Ukrajini i dalje ostavlja razarajuće posledice po decu, koja čine skoro trećinu svih žrtava pokazuju globalne statistike o trgovini ljudima. Više od 50.000 dece je ubijeno ili povređeno samo u Gazi. Radoš Đurović iz Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila kaže da deca nestaju i duž Balkanske migracione rute, gde ih je prošle godine bilo čak 22.000 bez roditelja. Marija Anđelković iz udruženja „Astra“, ukazuje da su deca razdvojena od roditelja u imigracionim tokovima u većem riziku. U velikom broju slučajeva se dešava da su roditelji već stigli do nekih evropskih država, a da se dete još uvek nalazi na ruti.
Oko dva miliona dece pobeglo je na početku rata iz Ukrajine u Evropu. Trenutno je oko šest miliona izbeglica u Evropi, od kojih su 88 odsto žene i deca.
Radoš Đurović ističe i da se oko 21.000 dece vodi kao nestali u Gazi. Prema izveštajima, više od 50.000 dece je ubijeno ili povređeno. Gotovo svako dete je raseljeno – domovi su im uništeni, porodice razdvojene, a detinjstvo nepovratno obeleženo dubokom traumom.
Marija Anđelković ukazuje da je trgovina ljudima naša realnost. Naročito u ratu, koji je kako kaže jedan od najvećih „puš“ faktora, koji gura nekog u lanac trgovine ljudima, pored siromaštva, teške ekonomske situacije, prirodnih katastrofa. „Realnost je takva da deca čine preko 50 odsto identifikovanih žrtava trgovine ljudima“, upozorava Anđelkovićeva.

Kada dete nestane iz izbegličkog kampa
U ratu, u izbeglištvu, nebitno je da li je u Gazi ili na izbegličkom putu, deca su najranjivija i njihovo prisustvo zahteva posebnu pažnju. Međutim, Đurović kaže da smo svedoci da se često dešava da deca nestaju čak i duž naše balkanske rute i prva adresa jeste uprava kamp.
„Organizacija koja vodi takav kamp, i policija, ukoliko postoje takve snage reda i mira. I onda se pokreće da kažem neka međunarodna organizacija ako postoji u konkretnom kampu. Pokreće se da kažem de fakto jedan postupak traganja za detetom, ali vrlo često kada se tako nešto desi ostaje se i bez rezultata“, navodi Đurović.
Podseća da su razlozi nestanka dece u kampovima, pored rata i nasilja, krijumčara i nedostatak informacija, nekada to loši uslovi u kampovima, razdvojenost sa primarnom porodicom i želja dece da se s njima spoje, nekada i odsustvo, da kažem, adekvatne zaštite i starateljske brige. To su sve neki od glavnih razloga zbog čega deca nestaju.
Anđelkovićeva posebno naglašava da se ratne zone koriste za prikrivanje raznih ilegalnih aktivnosti, pa tako i trgovine ljudima, pre svega zato što je teško pribavljati dokaze u ratu i u toku trajanja ratnih dejstava.
„Tako da ono što se često dešava to je da žene i devojčice završavaju kao seksualno roblje u ratnoj zoni, ali imamo i slučajeve da se deca koriste u ratu za ratna dejstva, slučajevi da su prinuđene na vršenje krivičnih dela ili radno eksploatisana“, ukazuje ona.
Dodaje da, su deca odvojena od svojih porodica najčešće meta kriminalnih grupa.

Da li međunarodne organizacije mogu da prate svako dete
Đurović navodi da međunarodne organizacije nemaju kapacitetete da prate svako dete i da to pokazuje svakodnevna situacija. U tom smislu je najznačajnija je aktivnost Međunarodnog crvenog krsta koji ima jednu mrežu potraga za nestalima, ne samo decom i pokušava da napravi takve koridore duž glavnih migratornih puteva.
„Međutim, kada jedno dete nestane, kada nije dokumentovano, mnogo dece nema nikakva dokumenta, često nisu ni u legalnom položaju, čak i u tim kampovima, pravno su nevidljiva. Kada tako dete nestane, ako je stranac u pitanju, onda lokalne države i institucije teško da imaju vremena da se tim problemima bave. I mi to vidimo, i duž balkanske rute i u našem okruženju“, objašnjava Đurović.
Ipak, dodaje da ima i svetlih trenutaka, kada se deca pronađu, ali statistike zabrinjavaju. Europol je samo u 2015. kada smo imali glavni migratorni talas registrovao preko 10.000 nestale dece u tom talasu do naše zemlje.

Neka deca se nikad ne jave
Anđelkovićeva ističe da udruženje Astra ima telefon za nestalu decu i napominje da u vreme imigracionih tokova raste statistika za 70 odsto više koja se tiče dece koje su odvojene od porodice. Ukazuje da su ta deca u većem riziku, da ih roditelji zovu pokušavajući da se spoje sa svojim detetom.
„U velikom broju slučajeva to je uspešno, nažalost nekad nije. U velikom broju slučajeva roditelji su već stigli do neke evropske zemlje, recimo Nemačke, Austrije i tako dalje, a dete se još uvek nalazi na ruti. I uspevamo preko Međunarodnog crvenog krsta i nekih drugih organizacija, državnih institucija, ali još uvek nije to sistemski rešeno“, navodi ona.
Đurović kaže, da se neka deca nikad ne jave, neka završe u kriminalnim lancima eksploatacije, neka poginu i izgube život na putu i to je vrlo uznemirujući podatak.
„Ovo je stvar institucionalne borbe. Potrebno je i umrežavanje, duž ruta migracije gde deca prolaze, kao što je, na primer, Balkanska ruta. U prošloj godini je preko 22.000 dece bez pratnje roditelja identifikovano na toj ruti. Znači, potrebna je koordinacija između institucija i policije i centara i socijalnih službi da se prati ovaj problem i prijavljuje“, zaključuje Đurović.

Na sledećem linku možete pročitati celu vest: https://www.rts.rs/vesti/drustvo/5782213/rat-migracije-deca-balkanska-ruta.html