Izvor: Newsmax Balkans
Foto: Newsmax Balkans
Video: Newsmax Balkans

Beograd, 07. oktobar 2025. godine – Jedan kineski državljanin poginuo je nakon što se čamac sa 11 osoba prevrnuo na Dunavu, kod mesta Plavna. Više javno tužilaštvo u Novom Sadu okvalifikovalo je ovaj događaj kao krivično delo nedozvoljenog prelaska državne granice i krijumčarenja ljudi, te preduzima mere i radnje u cilju utvrđivanja svih okolnosti ovog incidenta. Тim povodom, Radoš Đurović, direktor uprave Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila je gostovao na televiziji Newsmax Balkans.

„Budući da je Više javno tužiloštvo, kao što smo rekli, kvalifikovalo kao krivično delo nedozvoljenog prelaza državne granice, šta za sada znamo o okolnostima koje su dovele do ovoga?“

Radoš Đurović navodi da je za sada sve pod velom tajne i da prethodni događaji koji su doveli do ovog incidenta, do ove nesreće, treba da se dalje rasvetle. Đurović dodaje da ovakav incident potvrđuje praksu koja postoji i koja nije mnogo poznata javnosti ili na koju javnost povremeno skreće pažnju, a to je da krijumčarenje dalje se odvija na našim severnim granicama prema Evropskoj uniji, čak i prema Bosni, i da tu ima malo promena. Ono što je drugačije jeste da su životi ljudi sve više ugroženi i da oni, u stvari, sve više rizikuju, ne bi li se domogli pre svega zapadne Evrope.

„Kada govorimo o kineskim državljanima, uvek se pitamo otkud oni upravo na Balkanskoj ruti. Imate li informaciju da li su to bili tražioci azila ili su oni samo prolazili kroz našu zemlju?“

Direktor Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila navodi da je „za sada teško sa sigurnošću reći da li su oni izrazili namere da traže azil, ali po svemu sudeći jedna praksa, da kažemo matrica, jeste ta da ljudi ne moraju nužno da traže azil da bi prolazili kroz našu zemlju. Pa čak ni oni koji u zemlju dođu ilegalno. “Ovde se postavlja pitanje, s obzirom na to da se radi o kineskim državljanima, koji nisu česta pojava kada je reč o legalnim prilascima granice, kako su oni uopšte došli u zemlju, i otvaraju se različite perspektive na probleme kako ljudi pokušavaju da se domognu Evrope, čak i preko Srbije, na legalan način. To dalje znači da u svetlu uvoza legalne radne snage da se popune nedostajući kapaciteti i potrebe naše privrede, jedan broj legalnih radnih migranata opredeljuje da put po dolasku u Srbiju nastavi dalje ka EU.
Ljudi širom Azije i Afrike, pa i oni iz Kine, dolaze ovde da pronađu zaposlenje ili čak dolaze nekada i turistički, kada je reč o kineskim državljanima. Kada oni legalno dođu ovde, bilo ako traže posao pošto dobiju radnu i boravišnu dozvolu, bilo kao turisti ako dođu ovde na odmor, oni su ovde legalno, za razliku od onih koji dolaze kao izbegli iz Azije i Afrike, koje često putuju bez dokumenta. Ovi ljudi mogu legalno da borave u Srbiji, kada je reč o kineskim državljanima, i do 30 dana. Tako da je to vreme dovoljno da se neko organizuje i da pokuša, uz pomoć krijumčara, da nastavi dalje, jer suštinski za mnoge ljude Evropa jeste neka obećana destinacija, čak i ako ne dolaze iz zemalja gde su ugroženi, kao što je to, na primer, Kina. I to polako postaje jedan ozbiljan unosan posao. U tom smislu, velike su naknade krijumčarima da vam omoguće prelazak granice. A u stvari, kada ste u Srbiji, vi ste se domogli bukvalno granice s Evropskom unijom. Znači, niste morali peške da prelazite nego ste legalno, avionom, na primer iz Kine došli ovde, skratili taj svoj put, skratili rizike i sada vam treba samo još taj pokušaj preko naše granice sa Evropskom unijom da se domognete željene destinacije. Znači, to je isplativo i za one koji dolaze i pokušavaju da nastave dalje. Ali sigurno je da ovaj fenomen ukazuje na mnoge pojave koje mi vidimo na terenu, a to je da se i legalna migracija, znači dolazak ovde pravno potpuno uređen, sve više zloupotrebljava da ljudi onda odavde pokušaju da nastave dalje ka Evropi.“

„Srbija i Bosna i Hercegovina su zemlje za koje nije potrebna viza kineskim državljanima, što im dodatno olakšava. Upravo ste nam i rekli da je najveće pitanje – otkud oni sada na toj balkanskoj ruti. Postoje različiti razlozi, i to da definišemo nije samo povezano s ratom zahvaćenim područjima, već i s ekonomskim problemima i tako dalje. Da li je u pitanju neki novi talas u migracijama? Nas je najviše začudilo upravo to – otkud kineski državljani?“

Radoš Đurović navodi da Centar za zaštitu i pomoć tražiocima azila već primećuje te trendove, ne isključivo sa kineskim državljanima, već sa ljudima koji dolaze ovde da rade. Česta je pojava da ljudi dolaze u Srbiju da rade, obezbeđuju im se papiri, pronalaze poslodavci, počinju da rade ovde, i da posle nekog vremena, posle pet do šest meseci, oni prosto nestanu.
Radoš dodaje da oni zapravo: „Iskoriste tih 5-6 meseci ovde, da nešto zarade, da uspostave kontakte s krijumčarima i da nastave dalje. I to je sad jedan novi modus operandi koji je potpuno drugačiji od onoga što mi vidimo kada je reč o izbeglicama.“

Direktor Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila ističe da već imamo probleme, zato što ta pojava uznemirava čak i privredu. Navodi da: „Vi preduzmete tolike napore, pa čak i sistem, da omogućite jedinstvene radne i boravišne dozvole za ljude koji treba ovde da rade. To je jedna birokratska procedura. Potrebno je i da poslodavac pošalje svoje garancije, da obezbedi radno mesto, da obezbedi uslove za nekoga ko je došao ovde da radi. Podsetiću – obavezan je i smeštaj koji poslodavac treba da obezbedi. Često se ispostavi da ljudi nemaju kvalifikacije onakve kakve su rekli ili za kakve su dostavili dokumentaciju, i da onda poslodavac ulaže napore da te ljude ubrzano osposobi za radna mesta za koja su došli ovde. Na kraju tog procesa ti ljudi nestanu i onda jedna velika frustracija i uzaludan posao za ceo sistem. I to je nešto što opterećuje taj plan da ovde pronađu mesto mnogi radnici iz inostranstva koji bi ovde trebalo da pomognu našem društvu. Ali stvara i veliki problem jer jača krijumčarenje. Ljudi koji dolaze ovde pre ili kasnije koriste iste one krijumčarske grupe i mreže kakve koriste i izbeglice koje prolaze kroz državu, jer definitivno nemaju načina da se vrate negde gde im je razoren dom. Oni idu kopnom i nelegalno pokušavajući da pređu granice. Isti ti krijumčarski lanci učestvuju da bi i ove ljude, koji su legalno ovde došli, prevezli dalje.
Kad govorimo o krijumčarskim lancima, i da to građanima bude jasno, to nisu samo nužno samo ljudi koji su organizatori svega toga, koji su daleko od očiju javnosti, daleko od terena gde se to dešava, teško dostupni našim organima. Već su to i ljudi koji su u te lance uključeni, kao ovaj naš državljanin koji je provozio čamcem ove ljude. Znači, čitavi slojevi postoje u organizaciji takvih grupa – logističara, prevoznika, onih koji su i izloženi posle rizicima da budu procesuirani za razna krivična dela. Evo, to je ilegalan prelaz granice za ove državljane Kine koji su krijumčareni, ali i krivično delo krijumčarenja.
Jasno je da čovek koji ih je prevozio jeste samo poslednji u tom krijumčarskom lancu, on je samo izvršitelj, a teško ćemo doći do onih koji stoje iza celokupnog plana. Pokazuje se sada da ima niz načina kako krijumčari mogu da zarade i da te mreže definitivno jačaju i da su to veliki problemi.“

Đurović ističe da krijumčari ne zarađuju samo u fizičkom prevozu, na primer preko reke, kao što je Dunav. To zapravo predstavlja samo jedan deo. Tim ljudima često morate da obezbedite smeštaj u pograničnom pojasu, kao i hranu, a nekada se ti ljudi i kidnapuju, ucjenjuju se njihove porodice. Isto tako, ukoliko neko preminе, krijumčari pokušavaju da naplate i organizaciju prenošenja tela u te zemlje. Đurović ističe da se krijumčari nameću kao posrednici u svim kontaktima između sistema ili društva u kome se ti ljudi nalaze i njihovih matičnih zemalja i porodica. „I u tom smislu, kada krijumčarite ljude, i to je jako bitno da građani znaju, jednog istog čoveka možete mnogo puta da krijumčarite ukoliko ga granična policija zaustavi i vrati nazad. U tome je krijumčarenje unosnije u odnosu na drogu ili oružje, gde vi jednom prokrijumčarite tu robu, a ovde možete na jednom čoveku da zaradite mnogo više.“

„Iznenadilo nas je što su u pitanju kineski državljani, ali nas je takođe iznenadila informacija da su prelazili preko reke u susednu zemlju. Koliko je česta pojava da se migranti odlučuju na prelazak određene teritorije, odnosno granice, upravo na ovako nebezbednim, opasnim terenima, pa čak i preko reke, različitim plovilima, često i improvizovanim sredstvima? I otkud Hrvatska? Mi smo navikli da uvek idu ka Mađarskoj.“

Đurović navodi da je prelazak preko reke vrlo često način, iako je rizičan po ljude. Ljudi prelaze i preko Tise prema Mađarskoj, i preko Dunava prema Hrvatskoj i Mađarskoj, na tromeđe kod Bezdana. Ali isto tako prelaze i preko Drine.
Radoš Đurović dodaje i da je „teže za policiju da prate režim na tim rekama non-stop, 24 časa. Vrlo često je, prlaskom velikih reka, skriveni u različitim delovima brodova i čamaca, moguće da se lakše prokrijumčare ljudi i roba u odnosu na kopnene puteve. Kada govorimo o Mađarskoj, situacija je i dalje tamo najteža, ali Mađari imaju dvostruku ogradu i u tom smislu ta fizička barijera otežava krijumčarima. Krijumčarenje preko reka je jedan od pokušaja gde je krijumčarima lakše da izvedu krijumčarenje. Oni nužno ne očekuju da to bude uvek uspešno, jer samo prelazak preko reke ne znači da ti ljudi neće biti uhvaćeni u nekom pojasu od 2, 4 ili 5 kilometara od reke.“

„Gospodine Đuroviću, samo jedno pitanje da se vratimo na ono što ste prethodno rekli. Dakle, kazali ste da ljudi koji prevoze migrante, koji se bave krijumčarenjem, su poslednji u tom lancu. Kada dođe do privođenja upravo tih lica, koliko je izazovno doći i do samih organizatora i do razbijanja tih krijumčarskih mreža?“

Đurović navodi: „To je jako težak posao, gotovo nemoguć. Vrlo često oni koji su zatečeni u izvršenju krivičnog dela ni nemaju informacije ni kontakte sa onima koji su inspiratori celokupne ove akcije ili konkretnog procesa krijumčarenja. Možda poznaju nekoga iznad sebe, koji im je koordinator, ali ne mogu da dođu do trećeg ili četvrtog u tom lancu, niti postoji mogućnost da se utvrdi veza i njihovo učešće u ovom krivičnom delu. Čak i ljudi koji nisu uhvaćeni na licu mesta, bilo u prevoženju ovih ljudi, bilo u samom graničnom pojasu, ako kod njih nije pronađen neki interes, da li u vidu novca ili drugog dokaza, i ako nemate oštećene koji bi posvedočili o svemu tome, ti ljudi donekle imaju mogućnost da se izvuku i da ne budu osuđeni. I to su sada i pravni i tehnički problemi sa dokazivanjem, kao i kompleksne procedure koje u mnogome otežavaju rad policije i tužilaštva. Zbog toga je ovo krivično delo izuzetno teško dokazivo. Vrlo često svi oni koji čine logistiku ili su organizatori svega nikada ne dođu pred lice pravde da odgovaraju za ovo.“

„Već smo pomenuli da su razlozi zbog kojih ljudi odluče da napuste svoju zemlju različiti. Najčešći razlog je rad. Srbija se prvi put susrela sa prilivom migranata kada je počeo rat u Siriji. Od tog prvog velikog talasa migracija prošlo je više od deset godina. Međutim, kada su u pitanju kineski državljani, možemo da se prisetimo perioda tokom pandemije COVID-19, kada su su odlazili iz zemlje i to iz razloga što se policija ponašala previše represivno prema svojim građanima. To je bio taj trenutak za vreme COVID-19 kada smo zaista imali jedan određeni privil migranata ka Evropi. Ali šta je danas glavni razlog?“

Radoš Đurović naglašava da su rat i nasilje i dalje osnovni razlozi dolaska ljudi u Srbiju. Kao najzastupljenije zemlje porekla navodi Avganistan i Siriju, ali i prisustvo Kurda iz istočne Turske, koji su, iako turski državljani, izloženi represiji. Pored njih, prisutni su i Palestinci, koji često ne dolaze direktno iz Gaze, već su prethodno boravili u Siriji ili drugim oblastima Bliskog istoka, te dolaze u Srbiju tražeći azil. Kada je reč o Severnoj Africi, najviše migranata dolazi iz Maroka, Egipta i Alžira. Neki dolaze iz ekonomskih razloga, dok drugi mogu da dokažu da su ugroženi bilo zbog pripadnosti LGBT populaciji ili zbog političkog progona. Takođe, u Srbiju dolaze i Ukrajinci, koji traže privremenu zaštitu usled rata, a prisutni su i ruski državljani, koji traže azil zbog političkih i drugih razloga.

Đurović naglašava da je bezbednost i dalje primarni motiv za ljude koji traže azil. Međutim, ističe i novi fenomen – dolazak ljudi iz ekonomskih razloga, koji ne trpe nasilje u svojim zemljama, već pokušavaju da nastave dalje ka Zapadnoj Evropi. To, kako kaže, zahteva od institucija da efikasno i jasno sprovedu procedure, kako bi se utvrdilo ko ima pravo da ostane kao izbeglica, a ko ne, i ko bi trebalo da se vrati u zemlju porekla.

Đurović podseća da je prošle godine u Srbiji izdato više od 100.000 radnih dozvola za strane državljane, što predstavlja značajan broj. U poređenju s tim, navodi da se procenjuje da je od početka ove godine u Srbiju iregularno ušlo više od 20.000 ljudi, što je znatno manje od broja onih koji su došli legalno.
Zaključno, Đurović upozorava da, nažalost, možemo očekivati i slične incidente poput onog kojem smo svedočili juče.

„A koliko trenutno ima tražilaca azila u Srbiji? I da li se njihov broj iz godine u godinu povećava?“

Radoš Đurović navodi da je broj tražilaca azila ranijih godina rastao, ali da je od 2024. godine u padu. Prema njegovim rečima, od početka godine do kraja avgusta, kroz Srbiju je prošlo oko 20.000 ljudi, dok je svega 381 lice izrazilo nameru da traži azil od početka godine do septembra.

„Jako je teško utvrditi tačan broj, jer ne ulaze svi ljudi u statistike niti u kampove, što predstavlja novi izazov za sistem“, objašnjava Đurović. On napominje da u Srbiji trenutno rade samo četiri prihvatna centra, odnosno kampa: „U kampovima je jako mali broj ljudi koji borave. To se radi o nekoliko stotina ljudi. Ali ono što je problem jeste da krijumčari ponovo i tu preuzimaju primat i da oni ove ljude bukvalno sklanjaju van očiju sistema i drže ih u istom ili alternativnom smeštaju, u kojima su se možda nalazili i ovi ljudi koje su juče pokušali da prokrijumčare“, zaključuje Đurović.

Celu emisiju možete pogledati na sledećem linku: https://www.youtube.com/watch?v=U7h99t0pX6Q&t=2s